Бранислава Стојановић, Рецепција Бруна Шулца у Србији. Прво поглавље: Данило Киш. – Славистика VI (2002), стр. 171-183.

© Branislava Stojanović (Beograd)

RECEPCIJA BRUNA ŠULCA U SRBIJI.

PRVO POGLAVLJE: DANILO KIŠ

[XL skup slavista Srbije]

Još za života je Bruno Šulc preko raznih kontakata pokušavao da promoviše svoje književno delo van poljskog govornog područja, ali su se svi pokušaji izjalovili u tim nesrećnim godinama pred II svetski rat. Dugo posle njegove tragične smrti 19. novembra 1942. na ulici drohobičkog geta, činilo se da će i u samoj Poljskoj ostati zaboravljen, a onda su polako počela po periodici da se pojavljuju memoarska i književnoistorijska podsećanja. Ali tek posle prelomne 1956. godine Poljska će biti spremna da čita pisce koji tako mnogo odudaraju od dotle vladajuće socrealističke koncepcije, pa će krakovski izdavač 1957.[1] preštampati predratna izdanja Šulcovih priča.

Najglasovitiji prodor u svet Šulcova proza će imati već 1959. godine objavljivanjem prvog prevoda na francuski u uticajnom pariskom časopisu »Les lettres nouvelles« koji je uređivao Moris Nado. U julskom broju ovog časopisa nevelikog formata, na prvim stranicama, objavljena je jedna duža pripovetka iz druge zbirke, Mrtva sezona, u prevodu Alena Koskoa, sa kratkom uvodnom beleškom iz pera Artura Sandauera [2].

Konačno, Pariz [3], Minhen [4] i Beograd [5] su gradovi u kojima su se 1961. godine pojavile prve knjige prevoda Bruna Šulca. Sve one su rađene na osnovu tog prvog poljskog posleratnog izdanja iz 1957. godine, koje sadrži obe Šulcove zbirke pripovedaka (Prodavnice cimetove boje, 1934; Sanatorijum pod Klepsidrom, 1937) i jednu dužu novelu pod naslovom Kometa (1938), od ukupno četiri rasutih po periodičnim publikacijama. Ti su prevodi grozničavo pripremani i sa nestrpljenjem očekivani među poznavaocima širom sveta. Ne treba se čuditi što se ovom književnom senzacijom u red metropola svrstao i Beograd. Kako se danas može čitati u poljskim nekrolozima Stojanu Subotinu [6], tadašnji docent za poljsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu bio je među najobaveštenijima o svim aktuelnostima iz polonistike. Osim toga, upravo školske 1957/58. godine – Subotin boravi na specijalizaciji u Krakovu.[7]

A o tome da se i u Beogradu radi na prevođenju Šulcove proze, poljsku javnost će obavestiti ondašnji lektor za poljski jezik na beogradskoj slavistici – Stanislav Kašinjski, koji je još 1959. godine u časopisu »Twórczość«, u poslednjem broju za tu godinu, u rubrici Beleške (Noty) objavio ekskluzivnu vest da »zanosna umetnost Bruna Šulca po prvi put prelazi granice Poljske«[8]. Tako znamo da je već tada srpski prevod bio spreman i predat izdavaču i da je u časopisu »Delo« objavljen predgovor [9] za tu knjigu. Ipak, Nolit nije štampao Prodavnice cimetove boje pre Pariza. Dve godine kasnije, u istom poljskom časopisu i u istoj rubrici, izlazi nešto kraća beleška o francuskom prevodu.[10] Odatle saznajemo za burnu reakciju pariskih krugova i da će ga zaista »gurmani izbaciti uvis«, kao što je odmah pretpostavio Vitold Gombrovič [11] koji iz Argentine komentariše pojavu francuskog izdanja, što će mu oživeti sećanje na predratnog prijatelja i podstaći ga da Šulcu posveti narednih nekoliko stranica u svom glasovitom Dnevniku. A Artur Sandauer će mnogo godina kasnije pokušati da nađe odgovor na pitanje kako je njemu uspelo ono što samom autoru nije i zaključiće da je tu »smrt sjedinila u jedno stvaralaštvo i biografiju« i »pretvorila činjenice u legendu...« [12]

Nekom genijalnom slučajnošću, te iste 1959. godine kad se pojavljuje Šulcova Mrtva sezona u »Les lettres nouvelles«, Danilo Kiš će prvi put putovati u Pariz, tada već postdiplomac na književnosti. Po povratku će napisati putopis i sledeće godine ga objavljivati u nastavcima u časopisu »Delo« pod naslovom Izlet u Pariz [13], ali će jedan odlomak iz tog dužeg teksta nešto ranije objaviti u »Vidicima« [14] pod naslovom Marcel Marceau, sa napomenom: iz »Izleta u Pariz«. Na istoj stranici, na dominantnoj gornjoj polovini novinskog formata ovog studentskog lista, štampane su i Šulcove Bubašvabe [15] u prevodu Stojana Subotina, jedna od najkraćih priča iz prve zbirke. To je, koliko je meni poznato, prvi i jedini srpski prevod [16] Šulcove proze koji je izašao pre knjige. Kako piše u impresumu, uredništvo časopisa »Vidici« za taj broj činili su: Miroslav Egerić, Danilo Kiš, Branislav Petrović, Rade Predić, Ljubomir Simović i Miloš Stambolić, a upravo ovom poslednjem, tadašnjem glavnom uredniku, Kiš će posvetiti Izlet u Pariz. Kao jedan od članova redakcije »Vidika«, Kiš je svakako mogao da ima uticaja na raspoređivanje tekstova u časopisu, ali da li je prvi put saznao za Šulca u Parizu ili u Beogradu – ostaje da se tek naslućuje.

Međutim, nije se 1959. godine prvi put čulo za Šulca van granica Poljske. Poznato je da su se još 1958. godine pojavili prvi prevodi u Americi, u jednoj antologiji poljskih pripovedaka [17], i u Mađarskoj, ali i da to nije imalo takvog odjeka kao što će sledeće godine imati objavljivanje samo jedne priče u pariskom časopisu. Nažalost, ne postoji časopisno svedočanstvo i o tom mađarskom prvom prevodu. Osim jedne napomene iz predgovora Ježija Jažempskog [18], i mađarski recenzent [19] novog budimpeštanskog izdanja šturo pominje taj podatak [20], ali sasvim je moguće da je neka takva publikacija dospela do Kiša. Mnogo mađarskih naslova iz tih godina stoji u popisu njegove lične biblioteke koja se danas nalazi u SANU [21], ali čini se da nijedna ne sadrži prevode poljske proze. Kao knjiga, mađarski prevod će izaći tek 1969. godine [22], a u međuvremenu se još 1965. na mađarskom pojavila Usamljenost, najkraća priča iz zbirke Sanatorijum pod Klepsidrom, u novosadskom časopisu »Dolgozók« [23], u kojem su narednih godina izlazili i prvi prevodi Kišove proze. Moguće je da je i tu neku ulogu imao Danilo Kiš, makar kao podsticaj anonimnom prevodiocu. U to doba Kiš je već nekoliko godina lektor u Francuskoj i ima već napisane prve dve knjige porodične trilogije.

Još manje je verovatno da je Kiš imao u rukama neko od poljskih predratnih izdanja, iako je njegov ujak Risto J. Dragićević (1901-1980) bio kratko vreme pre rata stipendista poljske vlade i kasnije »jedini crnogorski polonista«, kako će ga nazivati poljski prevodilac Njegoša [24]. Za Kiša je ujakova lična biblioteka na Cetinju bila »izvorom bodlerovskih sanjarija« u njegovim gimnazijskim danima, kako je kasnije ispričao u razgovoru sa Gabijem Glajhmanom [25], a u toj biblioteci je bilo i nešto poljskih knjiga, ali ne ovakvih [26]. Sam Dragićević je ostao u kontaktu sa Poljacima i posle II svetskog rata, ali teško da bi ovog kasnije uglednog istoričara interesovala takva književnost kao što su Prodavnice cimetove boje, osporavana i u sredini gde je nastala. Ipak, nemoguće je odoleti iskušenju mašte i ne zamisliti Kiša kao dečaka od 12 godina kako lista tu knjigu na nekom njemu nerazumljivom jeziku, ali sa čudesnim grotesknim Šulcovim crtežima kojima je bilo ilustrovano izdanje Sanatorijuma pod Klepsidrom iz 1937. godine.

Ta »neobična proza« Bruna Šulca u prvi mah nije imala većeg odjeka kod nas. Književna kritika je odradila sa svega po jednim prikazom u tri centra nekadašnje Jugoslavije, u Beogradu [27], Sarajevu [28] i Titogradu [29], i ti recenzenti se pozivaju na Subotinov predgovor bez ozbiljnije analize. Subotin će uključiti veći izbor Šulcovih priča u svoju Antologiju poljske fantastike koju je »Nolit« štampao 1969. u kultnoj ediciji Orfej, a dužim novim tekstom u »Književnim novinama« 1973. godine [30] obeležiće tridesetogodišnjicu piščeve smrti. Tek 1976. godine u sarajevskom časopisu »Izraz« [31] pojavljuje se prva originalna književno-kritička analiza Šulcove proze iz pera Ljerke Mifke koja će tipološki Šulca povezati sa Borhesom, a narednih godina Biserka Rajčić će u dva navrata objaviti prevode nekih Šulcovih pisama i propratiti ih kraćim informativnim tekstom [32]. Godine 1980. u popularnoj ediciji »Reč i misao« Rad štampa Manekene, Subotinov prevod Šulcove prve zbirke, koja će sa promenom izdavača dobiti ovaj naslov prema jednoj od pripovedaka. To izdanje je sigurno čitao Petar Pijanović, a on već početkom 80-ih počinje u periodici da objavljuje studije o Kišu koje će kasnije uključiti u svoju monografiju [33], gde je nekoliko stranica posvećeno uporednom iščitavanju Kišovog Porodičnog cirkusa i Šulcovih Manekena.

Polemike koje su se u drugoj polovini 70-ih raspirile povodom Borhesa i drugih, potisnuće na sporedni kolosek čitavu plejadu pisaca, pa i Bruna Šulca. Pod plaštom visokih estetičkih i moralnih načela, Kiša su optuživali za plagijat, otvarajući usput i Pandorinu kutiju antisemitizma i prostaljinizma, što će pokrenuti čak i sudske procese, kao i čitavu lavinu tekstova sa svih strana [34], danas zanimljivih samo sa književno-istorijskog i sociološkog stanovišta, a začeci postmodernističkih tendencija u srpskoj književnosti biće uočeni tek mnogo vremena posle njihovog pojavljivanja. Dragan M. Jeremić će u svom okasnelom monografskom odgovoru na Kišov Čas anatomije (1978) samo uzgred pomenuti i Šulca na početku svog Narcisa bez lica (1981), tek kao dokaz da je »svaku njegovu knjigu jednom već čitao« [35]. Tu se on poziva na kraći pregled poljske književne kritike koji je Magdalena Petrinjska objavila u »Mostovima« još 1974. godine [36], izveštavajući nas o reagovanjima na prevode knjiga iz Jugoslavije. Citirajući da »poznati poljski kritičar Jan Vježbicki« smatra da je »sličnost knjige sa prozom Šulcovom tako velika da se poljski pisac može prihvatiti kao glavni inspirator Bašte, pepela«, Jeremić će namerno izostaviti svedočenje Petrinjske da je isti kritičar »ovaj roman ocenio kao veliko dostignuće«. Jeremić takođe ne navodi da se nekoliko godina ranije, još 1969. godine, u našoj periodici pojavila prevedena studija iste autorke posvećena istom Kišovom romanu [37], u kojoj je kratko ocrtala razlike u odnosu na Šulcovu prozu: »Oba romana približava ključna ličnost oca, vreme koje spaja izmišljeno sa stvarnim i sličan tip književne imaginacije. Različit je, međutim, stav autora: Šulc u namerno deformisanom svetu groteske utvrđuje mitove, Kiš u stvarnom svetu, gde je apsurd samo gost, mitove obara.« U poljskoj sredini su kritičari odmah po objavljivanju tog prvog vanjugoslovenskog prevoda [38] Danute Ćirlić-Strašinjske iz 1967. primetili srodnost, ali i bitne razlike.

Dakle, od vremena polemika oko Grobnice za Borisa Davidoviča (1976), kad su prijatelji i neprijatelji pokušavali da proniknu u genezu Kišovih tekstova, Šulc se vezuje za Kiša kao jedno od mnogih imena iz »bašte«, kako se kasnije ispostavilo, ali i izjednačava sa Kišovim odnosom prema Borhesu i sa pripovednom tehnikom koja prema nekim kritičarima otvara postmoderno doba u srpskoj književnosti. Jeremić je Borhesa i Šulca pomenuo u jednom članku iz decembra 1976. godine [39] i na to će se Kiš nadovezati u svom Času anatomije, odbacujući svako pojednostavljeno tumačenje i književne tradicije i jevrejske tematike [40]. Šulca prividno nema u onom čuvenom Kišovom indeksu Imena iz Časa anatomije, ali on se jedini i krije pod sintagmom »pored onih koje je on nabrojao«, pošto je izuzeo Penžea (čiji je Inkvizitorijum izašao »iz Džojsovog šešira«) i Medvedeva (pošto i »nije pisac«), a Borhesa uključio u abecedni spisak koji sledi.

I do danas je ostala ta fama o prisustvu Šulca u Kišovoj porodičnoj trilogiji i provlači se tu i tamo po kritici kao opštepoznata činjenica. Danas se Kišova izabrana dela u Poljskoj reklamiraju [41] podsećanjem na ovog već kultnog poljskog pisca, a u gotovo svakom američkom predgovoru za Šulcova dela naći će se svedočenje Džona Apdajka da je njemu Kiš rekao: »Šulc je moj bog.«[42] U književnoj mitologiji XX veka Šulc svakako zauzima visoko mesto, ali ta Apdajkova izjava postala je opšte mesto novinskih napisa [43], pa je deformisana dospela i u književne studije američkih autora kao izvod iz nepoznatog intervjua [44]. Kako mi je potvrdila Mirjana Miočinović, priređivač svih posthumnih izdanja Kišovih dela, pa i intervjua, nije poznat nikakav intervju Apdajk-Kiš, a u vreme kad su se mogli sresti, obojica su već poznati pisci i prosto je neverovatno da bi tako nešto ostalo zatureno.

U američkoj štampi se u poslednje vreme mogu naći nešto drugačija čitanja, ali iz pera jednog pisca poreklom iz Sarajeva: „(...) na Kišovom poslužavniku ima još jedan sloj. Poslužavnik i grozničavi, precizni način na koji su predstavljeni je hommage Brunu Schulzu... Jasno je da je Kiš iščitavao Schulzove detaljne opise njegovog provincijskog grada i porodice, uključujući sve – od zapuštenih ledina do neurednih jutarnjih kreveta, od preciznih nijansi avgustovskog sunca do zbirke marki koja zanosi dječaka. Štaviše, Eduard Sam je potpuno schulzovski otac, suludi prorok, koji izmisli kosmos, baš kao i otac u Prodavnicama cimetove boje, koji izmisli ptičji kosmos i metafiziku zasnovanu na krojačkim lutkama. U Schulzovom djelu Kiš je vidio da je moguće istkati kosmos iz mikroskopskog. "Bruno Schulz je moj Bog!" izjavio je, kažu, Kiš, i to bi se moralo razumjeti ne kao zanesenjačko obožavanje, nego kao izraz svijesti od koga je naslijedio kosmos, ko mu je zavještao svijet istovremeno užasan i predivan.” [45] (Aleksandar Hemon)

Svoj intimni i književni odnos prema Šulcu Danilo Kiš će čuvati za sebe, tako da ni u jednoj knjizi Sabranih dela iz 1995. nije registrovano ime Bruna Šulca, a na konkretna pitanja koja su mu poslednjih godina života u intervjuima [46] postavljali, on će odgovarati uopšteno, vezujući se za srednjoevropski krug pisaca, o čemu je 1986. godine napisao i esej pod naslovom Varijacije na srednjoevropske teme [47]. Samo će se u rukopisnoj ostavštini naći jedna cedulja među Kišovim beleškama za nenapisanu knjigu Život, literatura [48], sa fragmentarno ispisanim citatom iz francuskog izdanja Istorije poljske književnosti Česlava Miloša [49] i kratkim komentarom na to Šulcovo »pomalo fantazmagozično ja«: »Kod mene je »san« detinjstva pretvoren u (surovu) stvarnost.«.

Život, literatura – Varijante i beleške, str. 77. – DANILO KIŠ: OSTAVŠTINA [CD, 2001], arhivu priredila Mirjana Miočinović, elektronska obrada A. Lazić i P. Janičić

Postoji i jedna zanimljiva cedulja među Kišovom papirima iz gimnazijskih dana, kako po rukopisu i sadržini pretpostavlja Mirjana Miočinović, a koja svedoči o pripremama budućeg pisca za obradu teme detinjstva: na tom Spisku naslova pored Džojsa i Prusta, naći će se i tako raznorodni pisci kao što su Tolstoj, Maksim Gorki, Ernest Toler, ili poljski pisac Kaden-Bandrovski, koji samo tematskim srodstvom predstavljaju potencijalnu građu za roman.

Kišova potraga za ocem kroz literarnu transpoziciju možda je delom uključila i neke Šulcove opsesivne teme, ali tek povezivanjem osnovnih bio-bibliografskih podataka pokazuje se da Bruno Šulc nije samo još jedan srodnik po literarnoj liniji. Njegovim uključivanjem Danilo Kiš je dao omaž jednom velikom piscu koji je stradao zato što je bio Jevrejin i zato što je bio umetnik. Eduard Kon i Bruno Šulc su rođeni gotovo istog datuma, sredinom jula krajem XIX veka, u razmaku od samo tri godine. Zajednički im je i prostor Austrougarske monarhije, a koja se raspala posle prvog velikog rata koji su obojica preživeli, taj isti srednjoevropski prostor na kojem se kasnije razbuktao drugi rat i u kojem su obojica izgubili život.

Kišovo interesovanje za Šulca ne prestaje sa porodičnom trilogijom i on će nabaviti francusko izdanje Šulcove korespondencije iz 1979. godine [50]. Možda se tragovi Šulcovih opsesivnih motiva mogu tražiti i u nekim pripovetkama iz Enciklopedije mrtvih (1983). Tako će Stanislava Baranjčaka [51] let u nebo Simona Čudotvorca podsetiti na kraj Šulcove priče Penzioner. Pažljivim iščitavanjem mogu se i učitavati razna povezivanja. Crvene marke s likom Lenjina mogu se u tako širokom luku dovesti u vezu sa Šulcovim čuvenim albumom za marke iz Proleća, gde je Šulc opisao i materijalnu sveprisutnost austrougarskog cara, a epistolarna forma te Kišove pripovetke podseća na stvarnu posleratnu prepisku kakvu je u traganju za izgubljenim pismima Ježi Ficovski vodio sa Šulcovom verenicom a koja je insistirala da do kraja života ostane anonimna. Sve te takve asocijacije treba podrobno preispitati, ukoliko uopšte ima smisla razmrsivati čudesnu isprepletanost raznorodnih segmenata Kišove proze. Uostalom, iz četiri rukopisne verzije ove pripovetke jasno se vidi stilska transformacija Kišove početne autobiografske inspiracije i da je materijal iz sasvim drugih izvora, verovatno memoarskih zapisa.

Mit o Šulcu tokom 90-ih raste u celom svetu, pa i kod nas, a naporedo sa drugačijim, novim odnosom prema književnoj tradiciji, otvara se i novo polje postkišovske recepcije, kojim se u već otvorenom postmodernističkom diskursu nastavlja ispredanje iste priče ili onog istog omaža koji je Danilo Kiš započeo. Drugo poglavlje ove priče o recepciji Bruna Šulca obuhvata mnogo više imena iz srpske književnosti, ali koja će uvek biti u senci ovog prvog pravog Šulcovog čitaoca.

Kao jedan od poslednjih detalja iz piščeve biografije stoji i podatak da je Danilu Kišu 1989. dodeljena (nažalost, ne i uručena) nagrada Bruno Schulz, ali tu je nagradu osnovao Ježi Kosinjski tek 1988. godine za istočnoevropske autore koji su slabo poznati u Americi (najpre je 1988. uručena poljskom pesniku Zbignjevu Herbertu te, kako se čini, sama nagrada nema mnogo veze sa Šulcovom prozom).

Zanimljivo da se pitanje autentičnosti pokretalo povodom Šulcove proze i u njegovo vreme i da je čak sam morao kritičkim tekstovima da stane u odbranu svojih prijatelja Debore Fogel [52], Kazimježa Truhanovskog, pa i danas slavnog Gombroviča, koje je oštra kritika optuživala za »nasledovanje«. S druge strane, vremenski i prostorno udaljeno i od toga i od polemika oko Grobnice za Borisa Davidoviča, ono Jeremićevo »već čitano« kasnije se pojavilo u književnoj teoriji kao déjà lu, kao jedan od pojmova intertekstualnosti. Tragom raznorodnih književnih teorija, počev od Bahtina, pa sve do Ženeta, Rifatera, Kristeve i drugih teoretičara kao što su L. Hačn ili Dž. Kaler, koji su pokušali da rezimiraju postmodernističke tendencije, tek ostaje da se proveri značaj povezivanja Kiša i Šulca, ova dva velika imena svetske književnosti, a samo pitanje intertekstualnosti njihovih dela upravo je okvir mojih daljih istraživanja.

Branislava Stojanović

RECEPCJA BRUNONA SCHULZA W SERBII. PIERWSZY ROZDZIAŁ: DANILO KIŠ

Streszczenie

Tekst przedstawia recepcję twórczości Brunona Schulza na obszarze byłej Jugosławii, przy czym obejmuje okres od pojawienia się pierwszego tekstu poświęconego pisarzowi (1959) do śmierci Danila Kiša (1989). Ukazując na czas publikowania kolejnych światowych tłumaczeń dzieł Schulza, które były lub mogły być dostępne Kišowi, jak i na polemiczne reakcje wokół stosunku Kiša do tradycji literackiej, próbuje dotrzeć do formalnych źródeł istoty podobieństw wybranych aspektów twórczości obu pisarzy (włączając oddźwięk jaki wywołały one w świecie – aż po Stany Zjednoczone). Pracę wzbogaca ekskluzywny materiał zaczerpnięty z CD-romu Danilo Kiš: Spuźcizna, jak i chronologiczny spis wszystkich tłumaczeń i publikacji o Schulzu w językach narodów i mniejszości narodowych byłej Jugosławii.

NAPOMENE

[1] Sklepy cynamonowe, Sanatorium pod Klepsydrą. Kometa / Bruno Schulz, Kraków: Wydawnictwo Literackie, 1957, 367 s., [1] k. tabl.: il.; 21 cm.

[2] Bruno Schulz, La Morte-saison [Martwy sezon]. Présentation d’Artur Sandauer, traduit du polonais par Allan Kosko, Les lettres nouvelles, 7° année. Nouvelle série. N°19, 8 juillet 1959, p. 15-27. [U prevodu Alena Koskoa je uočljivo da se kroz čitav tekst i grafički ističe reč »Père« (otac): interesantna pravopisna intervencija koja neće biti dosledno sprovedena u čitavoj knjizi koja će kasnije izaći, a koja skreće pažnju na centralni lik u Šulcovim pričama.]

[3] Traité des mannequins / Bruno Schulz, trad. Suzanne Arlet, Allan Kosko, Georges Lisowski, Georges Sidre. Préface d’Artur Sandauer. - Paris: Julliard, 1961, 240 p. (Les lettres nouvelles; 15) [U jedinom primerku koji poseduje Univerzitetska biblioteka u Beogradu – bio je rasečen samo predgovor Artura Sandaura.]

[4] Die Zimtläden / Bruno Schulz; [Übers. aus dem Polnischen von Josef Hahn; Nachw. von Andrzej Wirth]. - München: Hanser, 1961, 336 p.

[5] Prodavnice cimetove boje - pripovetke / Bruno Šulc, prevod s poljskog i predgovor dr Stojan Subotin. - Beograd: Nolit, 1961, str. 264.

[6] Włodzimierz Kot, Stojan Subotin (1 marca 1921 – 7 lipca 1977), Pamiętnik Literacki, LXIX, 1978, z. 3, 317-323.

[7] Stojan Subotin, Anali Filološkog fakulteta (Beograd), 13, 1979, str. 407.

[8] Stanisław Kaszyński, Bruno Schulz po serbsku, Twórczość, 1959, nr 12, s. 159-160.

[9] Stojan Subotin, Život i književno stvaralaštvo Bruna Šulca, Delo, god. V, knj. VI, sv. 2, avgust-decembar 1959, str. 1060-1072. [Tekst će pod istim naslovom biti preštampan kao predgovor Nolitovom izdanju iz 1961, a u nešto skraćenoj verziji pod naslovom Univerzalni smisao Bruna Šulca kao pogovor Manekena u Radovoj ediciji »Reč i misao« iz 1980. godine.]

[10] b. [Z. Bieńkowski], Bruno Schulz po francusku, Twórczość, 1961, nr 10, s. 151-152.

[11] Vitold Gombrovič, Dnevnik III (1961-1966), preveo s poljskog Petar Vujičić, Beograd: Prosveta, 1985, str. 7

[12] Artur Sandauer, Bruno Schulz – marzenia i mity, Polityka, nr 30 (1682), 29. VII 1989, s. 9.

[13] Danilo Kiš, Izlet u Pariz, Delo, 1960, VI, knj. VII, sv. 2, br.10, str.1180-1188; br. 11, str. 1283-1288; br. 12, str. 1437-1444.

[14] Danilo Kiš, Marcel Marceau, Vidici, god. VIII, br. 49-50, januar-februar (1. II) 1960, str. 7.

[15] Bruno Šulc, Bubašvabe [Karakony], preveo Stojan Subotin, Vidici, god. VIII, br. 49-50, januar-februar (1. II) 1960, str. 7.

[16] Kasnije su u zagrebačkoj periodici preštampane: Moj otac stupa u vatrogasce („15 dana”, 1962, V, 11, s. 32-33) i Usamljenost, Ptice („Telegram”, 27. IX, 1963, IV, 179)

[17] 10 contemporary Polish stories / Translated by various hands and edited by Edmund Ordon. With an introd. by Olga Scherer-Virski. Detroit: Wayne State University Press, c1958. 252 p. [B. Schulz: My father joins the fire brigade]

[18] Opowiadania. Wybór esejów i listów / Bruno Schulz; opracował Jerzy Jarzębski, wydanie drugie przejrzane i uzupełnione, Wrocław; Kraków: Zakład Narodowy im. Ossolińskich, 1998, CXL, 498 s.: il., portr.; 17 cm (Biblioteka narodowa: Ser. I; nr 264)

[19] »Mađarski čitaoci su mogli saznati ko je Bruno Šulc još pre pojavljivanja knjige Moj otac stupa u vatrogasce 1969. godine, jer se 1958. (dakle ubrzo posle otkrivanja Šulca u Poljskoj 1956) pojavio prvi prevod koji je radila Gracija Kerenji pod naslovom Penzioner, zatim je 1964. Laslo Ilješ pisao u časopisu »Nagyvilag« o knjizi koja je objavljena pod naslovom Die Zimtläden kod nemačkog izdavača Hanser.« Balogh Magdolna, Bruno Schulz otthonos otthontalansága, Holmi, 2000/4. [prevod ovog pasusa Eled Černik]

[20] Pretpostavljam da o tome opširno piše kasniji mađarski prevodilac, ali nisam uspela da dođem do tog teksta. (Judit Reiman, „Mój ojciec wstępuje do strażaków”, czyli recepcja Schulza na Węgrzech. – [w:] Czytanie Schulza. Materiały międzynarodowej sesji naukowej „Bruno Schulz – w stulecie urodzin i pięćdziesięciolecie śmierci", Instytut Filologii Polskiej Uniwersytetu Jagiellonskiego, Kraków, 8-10 czerwca 1992; pod red. Jerzego Jarzębskiego; Kraków: TIC: nakl. Instytutu Filologii Polskiej UJ, 1994, [2], 329 s., [4] s. il.)

[21] Popis biblioteke videti na zvaničnom sajtu – Svi geni mojih lektira – Danilo Kiš Home page; isto na disku Danilo Kiš: Ostavština, arhivu priredila Mirjana Miočinović, lična biblioteka i bibliografija Milena Marković, elektronska obrada Aleksandar Lazić i Predrag Janičić, [Beograd] 2001.

[22] Apám tüzoltó lesz / Bruno Schulz. Grácia Kerényi. – Budapest: Európa Kiadó 1969, p. 239.

[23] Bruno Schulz, Magányossag [Samotność], „Dolgozók”, 12. VIII 1965, XVIII, 32. [Ljubaznošću Petera Hajnermana, bibliotekara Matice srpske, dobila sam potvrdu da prevodilac nije potpisan, a da je glavni urednik tada bio Lúkó András.]

[24] Petar Bunjak, Batovski i kritičari, str. 218 [u knj:] Polonica i polono-serbica. Ogledi i skice / Petar Bunjak, Beograd: Filološki fakultet; Narodna knjiga, 2001, 283 str.

[25] Danilo Kiš, Život, literatura (Razgovor sa Gabijem Glajhmanom). – Gradac (Čačak), god. 13-14, 1987, maj-avgust, br. 76-77, str. 6-16; preštampano u knjizi: Život, literatura / Danilo Kiš, priredila Mirjana Miočinović. – Beograd: BIGZ, 1995, str. 9-32.

[26] U okviru (neobjavljene) prepiske pok. prof. Đorđa Živanovića sačuvana su i dva pisma i jedna dopisnica Riste J. Dragićevića iz juna-jula 1971. godine, a koja se sva odnose upravo na poljske knjige iz njegove lične biblioteke, koje je on te godine ustupio biblioteci beogradske slavistike; prema registru Biblioteke slavističkog seminara Filološkog fakulteta u Beogradu te godine je preko Nolita otkupljeno ukupno 199 poljskih naslova (rač. br. 256/12 od 1. VII 1971), od kojih je svega nekoliko sa književno-istorijskom tematikom, ostalo je uglavnom naučno-popularna literatura iz oblasti istorije i religije. [Za osnovne podatke i upućivanje na ove izvore zahvaljujem se prof. Petru Bunjaku.]

[27] Ivko Jovanović, [Bruno Šulc: „Prodavnice cimetove boje” („Nolit”, Beograd, 1961.]. – Borba, nedelja, 12. novembar, 1961, str. 10. [rubrika „U svetu knjiga”]

[28] N[enad] Radanović, [Bruno Šulc: „Prodavnice cimetove boje” („Nolit”, Beograd]. – Oslobođenje, petak, 19. januar 1962, str. 7. (rubrika „Kulturni život”); isti autor je svoj nešto duži tekst 1964. godine posvetio Šulcu i kasnije ga uključio u svoju knjigu: Ogledi / Nenad Radanović, Sarajevo: Svjetlost, 1976, str. 169-178.

[29] A[leksandar] Pejović, [Bruno Šulc: „Prodavnice cimetove boje” („Nolit”, Beograd, 1961.]. – Susreti, god. X, jun 1962, str. 538-542.

[30] Stojan Subotin: Fantastični svet B. Šulca – Povodom tridesete godišnjice smrti istaknutog poljskog pisca. – Književne novine, br. 430, 1 I 1973, s. 11.

[31] Ljerka Mifka, Tri ženska lika u pripovijesti »August« Brune Schulza kao tri modaliteta trajanja. – Izraz, knj. XXXX / god. XX, br. 1, januar 1976, s. 28-37. [Pošto je u Bibliografiji Jugoslavije greškom registrovano kao predmetna odrednica za nemačku književnost, naknadno sam utvrdila da je pod istim naslovom taj tekst prvobitno objavljen u jednom manje poznatom zagrebačkom časopisu: Ljerka Mifka, Tri ženska lika u pripovijesti »August« Brune Schulza kao tri modaliteta trajanja. – Žena (Zagreb), br. 3, 1974, str. 23-30. (rubr. Nagrađeni esej)]

[32] Biserka Rajčić: Epistolarna proza Bruna Šulca; Iz prepiske Bruna Šulca: Vitold Gombrovič: Otvoreno pismo Brunu Šulcu; Bruno Šulc: Vitoldu Gombroviču; Stanislavu Ignaciju Vitkjeviču, sa poljskog prevela Biserka Rajčić. – Književna reč, god. VIII, 10. oktobar 1979, br. 30, str. 6-7. [likovni prilozi u broju: crteži olovkom Bruna Šulca]; Bruno Šulc i žene: Romani Halpern; Ani Plockjer, prevela Biserka Rajčić. – Treći program [Radio-Beograda], br. 71, jesen 1986, str. 236-284.

[33] Proza Danila Kiša / Petar Pijanović, Priština: Jedinstvo; Gornji Milanovac: Dečje novine; Podgorica: Oktoih, 1992, 232 str. (Biblioteka Obeležja)

[34] Boro Krivokapić ih je sakupio još 1980. i objavio pod provokativnim naslovom Treba li spaliti Kiša?, Zagreb: Globus, 1980, 517 str.

[35] Narcis bez lica / Dragan M. Jeremić, Beograd: Nolit, 1981. [poglavlje II – Tvrdoglave činjenice i zlonamerna izmišljanja, str. 24-25]

[36] Magdalena Petrinjska, Poljska književna kritika o prevodima iz književnosti naroda Jugoslavije (1964-1971), „Mostovi”, god. V, oktobar-decembar 1974, sv. 4 (20), str. 293-294. [U Jeremićevoj knjizi greškom se navodi 1977. godina.]

[37] Magdalena Petrinjska, Roman – svesni stvaralački akt. O romanu Danila Kiša: Bašta, pepeo; preveo [iz rukopisa] Miroslav Topić, „Književna istorija” I, 3, 1969, str. 631-645.

[38] Ogród, popiół / Danilo Kiš, przełożyła Danuta Cirlić-Straszyńska. – Warszawa: Iskry, 1967. - 247 p. [O Šulcu i Kišu piše opširno i Danuta Ćirlić-Strašinjska već 1977. godine (O „cyklu rodzinnym” Danila Kiša, Literatura na Świecie, 1977, nr 8 (76), 258-265), i to će biti preštampano sledeće godine kao predgovor za poljski prevod Peščanika. Ovde se ipak ne bih zadržavala na tome, pošto je već recepcija Danila Kiša u Poljskoj tema za sebe, ali treba napomenuti da se, i pored velikog broja poznavalaca Šulcove proze i sve jače reputacije našeg pisca u Poljskoj, tek u poslednje vreme mogu naći naslovi kao što je: Miłosz Bukwalt, Zagłada i ocalenie świata żydowskiego w prozie Danila Kiša i Brunona Schulza. – Acta Universitatis Wratislaviensis. Slavica Wratislaviensia, nr 109, 2000, s. 87-94]

[39] Dragan M. Jeremić, Niski udarci tuđom rukom, Književne novine, 1. decembar 1976. [preštampano u: Treba li spaliti Kiša?, str. 108]

[40] "A kada dr Jeremić povodom mojih knjiga "pominje" Borhesa, Šulca, Penžea, Medvedeva, on na izvestan način, i nesvesno ili polusvesno (...), time samo podupire moju tvrdnju da ja pojam tradicije smatram širim, evrocentričnim, i ne samo evrocentričnim.", str. 190 [Čas anatomije / Danilo Kiš, Beograd: Nolit, 1978, 344 str.]

[41] Wydawnictwo Świat Literacki: Danilo Kiš

[42] Sudeći po sekundarnim izvorima koji su mi jedino dostupni, Apdajk je to prvi put uneo u predgovor za američko izdanje Šulcovog Sanatorijuma pod Klepsidrom u ediciji «Writers from the Other Europe» koju je za izdavačku kuću Penguin priredio Filip Rot, a u kojoj su se pored Šulca našli i Kišova Grobnica za Borisa Davidoviča sa čuvenim predgovorom Josifa Brodskog, Kunderine Smešne ljubavi i proza Tadeuša Borovskog pod naslovom Gospodo, izvolite u plinsku komoru. [John Updike, Intoduction [Sanatorium under the Sign of the Hourglass], New York: Penguin, 1979, XIII-XIX; J. Updike, Skromny geniusz Bruno Schulz, przeł. J. Zieliński, Literatura na świecie, 1980, nr 8; "(…) and the Yugoslav Danilo Kis has said simply, “Schulz is my god”.” [John Updike, The Visionary of Drohobycz, "The New York Times: Book Review", October 30, 1988, p. 3]; “«Шульц - мой бог» - такое признание сделал мне недавно в Югославии писатель Данило Киш.” [Джон Апдайк: Польские метаморфозы, Перевод с английского В. Кулагиной-Ярцевой; Иностранная литература №8, 1996]

[43] “"Schulz is my God," Kis said in an interview with another Schulz fan, John Updike.” [Deep into private mythology with Bruno Schulz by Robert Fulford, Globe and Mail, July 22, 1998]; “Danilo Kis, il sulfureo, eccentrico scrittore jugoslavo, non aveva dubbi: Bruno Schulz "è un Dio".” [Marco Vallora: