INOSTRANE TEME
STOJAN SUBOTIN
FANTASTIČNI
SVET BRUNA ŠULCA
Povodom
tridesete godišnjice smrti istaknutog poljskog pisca[1]
Kada se između 1930. i 1939. godine Bruno Šulc javio u
poljskoj književnosti, bio je od mnogih neshvaćen i oštro kritikovan. Bili
su, međutim, u pravu oni koji su u njemu videli značajnog pisca,
novog kako po načinu pisanja tako i po viđenju sveta, opažajući
u njemu tvorca nove poetike i istinski avangardnog stvaraoca. Njihov sud nije
ni sada izgubio od svoje tačnosti i svežine. Još i danas Bruno Šulc
predstavlja pojavu usamljenu i neponovljivu, i to ne samo u poljskoj
književnosti. Povod da ga se setimo bio je tužna godišnjica: 19. novembra 1942.
godine, dakle pre trideset godina, šarfirer Karl Ginter, čije će ime
istorija sačuvati samo kao ime dželata, ubio je oko podne na ulici malog
gradića Drohobiča jednog od najinteresantnijih poljskih stvaralaca
između dva svetska rata, autora „Prodavnica cimetove boje”. Nesrećnom piscu se čak ni grob ne zna, jer na mestu na kome je
bio sahranjen, na starom jevrejskom drohobičkom groblju, poslednjih godina
podignuta je nova stambena četvrt.
Nismo čak sigurni ni u datum piščeva rođenja. Dok neki
izvori govore o tome da je rođen 19. novembra 1892. godine, najbolji
znalac njegovog života, čovek koji sa pijetetom i strasnom
zaljubljenošću već skoro tridesetak godina skuplja sve što se odnosi
na Šulca i što je od Šulca, savremeni poljski pesnik, esejista i folklorista
Ježi Ficovski tvrdi da je rođen 12. jula iste godine.
Slabašni, bolešljivi, bespomoćni i u praktičnom životu
nesnalažljivi pisac uradio je mnogo više nego što je od njega ostalo. U svojoj
interesantnoj monografiji o ovom piscu kojoj je dao naslov „Regioni velike jeresi” (1967) koji tačno određuje karakter njegova stvaralaštva,
Ficovski je celo jedno poglavlje posvetio izgubljenim i uništenim delima ovog
velikog pesnika. Nema sumnje da je poljska književnost sa njim veoma mnogo
izgubila. Ali do nas koji ga nismo lično znali dopire samo ono što je
objavljeno, a od toga živi samo ono što je vremenom i trajanjem potvrdilo svoju
vrednost: a to znači sve što je objavljeno. Svaki, čak i najmanji
tekst objavljen 1964. godine u najpotpunijem tomu njegove proze ostaće
trajno u poljskoj književnosti, svaki redak sačuvao je svoju snagu,
svežinu i zanimljivost. U tom tomu prvi put, isključivom zaslugom
Ficovskog, objavljena je i Šulcova prepiska, koja nam pomaže da bolje shvatimo
i njega i njegovo stvaralaštvo. Ficovskom dugujemo i mnogo podataka o
pesnikovom životu, koje on odasvud iščeprkao, pronašao i sačuvao od
zaborava.
Živeći daleko od
velikih kulturnih centara (najbliži mu je bio Lavov), a osećajući
potrebu za bliskim čovekom, za ljudima sa kojima može razgovarati i kojima
se može poveravati, Šulc je pisao mnoštvo pisama i u njima (na žalost, ne u
svim sačuvanim) treba tražiti početak i genezu njegovih fascinantnih
priča. U tim pismima pesnik je nagovestio svoju originalnu viziju sveta i
označio konture svoje životne mitologije.
Inspiraciju za svoje
stvaralaštvo Šulc je nalazio u tradicionalnoj jevrejskoj sredini
Drohobiča, talasastim pejzažima Karpatskih obronaka, u sanjivoj sredini jednog
sveta koji lagano nestaje, života koji su iznenada uzburkali pustolovi u
potrazi za tečnim zlatom. Međutim, iako je živeo u centru industrije
nafte, koja se naglo i brzo razvijala, njegova pesnička vizija sveta je
sva satkana i sazdana od realija koje u sebi nemaju ni trunke nove
civilizacije, pa čak ni aluzije na nju. Ovaj skromni gimnazijski nastavnik
crtanja, nije imao razumevanja za savremenu civilizaciju a nije ni voleo.
Ukoliko je tempo novog
života bio brži, utoliko je vreme u njegovim pričama teklo sporije,
zaustavljalo se, pa čak i vraćalo unatrag. U pesnikovom imaginarnom
svetu najviše dostignuće vrhovnog autoriteta – oca jeste to što je postao
vatrogasac, a iz detinjstva je kao najsnažniji doživljaj i najtrajniju
fascinaciju izneo konja i kočijaša. Oni u njegovom pesničkom svetu
imaju skoro mističko značenje.
Šulca je daleko manje
interesovao odnos čoveka prema dostignućima tehnike od odnosa
prema prirodi i drugim ljudima. Pri tom, o čoveku u svetu on misli i piše
ne samo u egzistencijalnim nego i metafizičkim kategorijama. Prirpda i
svet su sile koje dehumanizuju čoveka, on je pred njima bespomoćan,
usamljen i bez doma. Priroda je ćudljiva, agresivna i nemoćna, ona
određuje čoveka i njegovo ponašanje, lišava ga sopstvenog lika i
pretvara u masku. Čovek je učesnik i svedok drame prirode, ali je pri
tom stranac u onome što se oko njega događa.
Junaci Šulcovih priča,
njegove groteskne proze i apsurdnih ili u najmanju ruku čudnih
događaja jesu ljudi iz njegove najbliže sredine. Otac – vlasnik prodavnice
tekstilne robe koji lagano propada, majka, stariji brat i sestra, domaća
služavka Ruhla, luda drohobička prosjakinja Tluja, brat od tetke David
Hajmberg i dr. glavni stanovnici pesnikovog mitskog sveta.
Piščeva vizija
detinjstva, jedino vreme sreće i radosti u životu, stvarala se i sazrevala
lagano i s godinama čežnja za minulom srećom detinjstva, čežnja
za bezbrižnošću postala je opsesija Šulcova života i glavna tema njegovog
stvaralaštva. Kada je počeo pisati svoje prve priče, autor „Sanatorijuma pod klepsidrom” već je bio
stvorio zatvoreni mitski sistem
svog sveta. U njemu je bujao život,
ljudi i priroda su se borili među sobom, pisac se bio vratio u svoje
detinjstvo, izgradio svoj svet vrednosti, „sazreo za detinjstvo”, kako je sam na jednom mestu napisao. Glavna ličnost i autoritet
tog imaginativnog sveta, otac Jakub, i posle smrti živi u njemu i ispunjava ga
menjajući maske i prolazeći kroz razne inkarnacije.
U svetu u kome je živeo Šulc
je bio sâm i drukčiji od svega što ga je okruživalo. Zato se u svom svetu
detinjstva osećao najbolje, tu ga je napuštao kompleks niže vrednosti –
piše Ficovski – koji ga je progonio u svakodnevnom životu, tu je ponovo nalazio
veru u sebe i svoju umetnost.
Šulcovo pesničko
otkrivanje sveta, dehumanizovanog i neprijateljskog, ponekad liči na
naučni traktat, pogotovu što se pisac često služi kvazi-naučnom
terminologijom. Taj svet pun je tajanstvene privlačnosti i egzotike i
često je pokazan u noći. Svaka piščeva priča pokreće
bar jedno a ponekad i više suštinskih pitanja, ali ni jedna ne pruža odgovor na
njih. Uostalom, taj svet je i konstruisan tako da odgovore ne možemo ni dobiti.
Jedan od mlađih
ispitivača stvaralaštva autora „Manekena” i „Traktata o manekenima”, Česlav Samojlik, koji je posebnu pažnju
posvetio piščevoj grotesci, pokazao je da u njegovoj prozi nema junaka u
psihološkom smislu. Šulc sprovodi radikalnu dezintegraciju pojma psihološkog
podmeta, prihvata mogućnost redukcije junaka, dehumanizuje čoveka a
humanizuje stvari, dehijerarhizuje čoveka, što je posledica uništavanja
slobode izbora, ističe slučajnost, mogućnost zamene junaka i
razbija sled vremena naracije.
Po svemu tome proza ovog
stvaraoca bila je nova i u širim razmerama od poljske književnosti.
Jedna od sreća ovog
nesrećnog pisca bila je ta što je još pre rata stekao jednog mladog
prijatelja, koji će preživeti pakao rata i koji će posle rata spadati
u prve i najranije borce za rehabilitaciju njegovog stvaralaštva, koji će
ga izvesti u svet, potruditi se da bude preveden na francuski jezik i koji
će napisati niz izvanrednih stranica o njemu, danas poznatog poljskog
pripovedača, književnog kritičara i teoretičara – Artura
Sandauera. Zahvaljujući njemu, Šulc će krenuti u osvajački pohod
u Evropu krajem šeste decenije našeg veka.
Autor „Prodavnica cimetove boje” bio je neobična ličnost,
snažna i originalna duhovna individualnost, tereni
na kojima se osećao kao
riba u vodi, bili
su sfera fantazije i svet
mašte. Stvarajući ih, on je
polazio od realnih činjenica i događaja i tek u njegovoj
umetničkoj interpretaciji taj svet je postojao fantastičan. Sivilo
stvarnosti pretvaralo se u bogatu, fantastičnu simfoniju boja, atmosferu,
raspoloženje, bajku. U realnom svetu na koji je bio osuđen, pisac je bio
usamljeni beskućnik (dom, dom detinjstva pre svega, bio je u njegovoj
mitologiji simbol sigurnosti i bezbrižnosti) i veoma snažno i na osoben
način je osećao vreme, bio je izgubljen i nesnalažljiv u svetu i to
je takođe doprinelo njegovoj smrti. Naime, kada su na terenima njegovog
mitskog sveta, u Drohobiču i okolini, fašisti počeli bestijalno
uništavati piščeve sunarodnike i rođake, prijatelji iz Varšave
pokušali su da mu nabave lažna dokumenta i omoguće da pobegne iz pakla
ovog grada, ali on nikako nije mogao da se odluči, nije mogao da poveruje
da će negde izvan mesta njegova srećnog detinjstva naći više
sigurnosti, da će taj drugi pakao u koji bi otišao bio lakši i stalno je
odgađao taj put. U tom odgađanju stigla ga je i smrt, nekoliko koraka
od mesta gde se rodio.
Delo koje je ostalo od
njega, ne veliko po obimu, nesumnjivo spada u najznačajniju i
najoriginalniju prozu, ne samo poljske već i evropske književnosti
dvadesetog veka, koji je za ovog pesnika bio preterano surov i nemilosrdan.