www.brunoschulz.prv.pl

 

 

POGOVOR

 

Pripovetke i odlomci proze Bruna Šulca koje sačinjavaju knjigu Republika snova  kako one koja spada u beletristiku, tako i one iz domena esejistike – izbor su iz tekstova koji nisu našli svoje mesto ni u Prodavnicama cimetove boje ni u Sanatorijumu pod klepsidrom. U pitanju su radovi sačuvani zahvaljujući tome što je autor stigao da ih štampa na stranicama različitih časopisa pre izbijanja Drugog svetskog rata. Sačuvano je nešto više tekstova nego što je ovde objavljeno. Izostavljene su ovde recenzije, skice iz oblasti književne kritike, radovi posvećeni drugim autorima i njihovim knjigama, a među njima i temeljne i pronicljive analize Ferdidurke Gombroviča, Tuđinke Kuncevičove, ili Nestrpljivih Nalkovske.

Ova knjiga sadrži u sebi prvenstveno one priče, skice i eseje u kojima je Šulc posebnu pažnju posvetio centralnim pitanjima svojih autorskih pogleda, svojoj stvaralačkoj praksi i umetničko-filozofskim težnjama: mitizaciji stvarnosti, mitu i njegovoj funkciji u umetnosti.

Veliki broj primedbi koje se odnose na kreativno-magičnu ulogu mita mogu da se nađu i u relativno brojnim radovima iz oblasti književne kritike, pa čak i u pismima, dakle radovima koji nisu zastupljeni u ovoj knjizi. Zadržali smo se, ipak, samo na delima u kojima ta problematika predstavlja isključivu ili dominantnu ideju Šulcovih esejističkih tekstova.

Sugestivan i dragocen izvod iz tih sadržaja često se odnosi i direktno na njega samog, na njegovo vlastito stvaralaštvo, kao u Duhovnoj genealogiji (pismu St. I. Vitkjeviču), ili u Ekspozeu o “Prodavnicama cimetove boje”, koji sadrži u ispovednom tonu izražen i objašnjen credo ovog pisca-mitologa.

Na drugim mestima, svojim mitološkim (u jednom posebnom, ličnom značenju te reči, koje podrazumeva spoj mita i logike) analizama predaje Šulc dela drugih autora, kao na primer, u odličnom eseju Skeptikova putovanja, gde Muzika u noći Oldosa Hakslija postaje impuls i pretekst vizionarskoj impresiji na temu kulture našeg veka i njene dalje sudbine.

Dalje, Mitizacija stvarnosti, tekst za koji se može reći da je programski, jedan od najboljih poznatih nam Šulcovih eseja, ne poziva se na konkretna dela, odustaje od konkretnih primera, precizno stvarajući svoj sui generis mit o mitu. O tom, za njega fundamentalnom problemu, Šulc razmišlja pomoću velikih uopštavanja, metaforičnih spojeva, filozofsko-poetskih teza i dijagnoza. Sa diskurzivnim poletom, sa preciznošću poetske definicije predstavlja kreatorsku funkciju mita – pradavnog, večnog, koja se po samoj svojoj prirodi neprekidno ponavlja.

To je, na kraju, za Šulca osnovni, sveprisutni element, koji ničim ne može da bude zamenjen. Javlja se svuda i dopušta Velikom Mitologu da ga, kao pokretačku silu, otkrije u najrazličitijim pojavnim oblicima stvarnosti i umetnosti. U eseju Nastaju legende nalazimo svojevrsnu dokumentaciju mita, procesa njegovog otelotvorenja – ovaj put urastajućeg u uzvišenu auru koja je za života a i posle smrti premijera Juzefa Pilsudskog okruživala njegovu ličnost, prenoseći ga u vanvremensku sferu heroja.

Šulcova razmišljanja o Procesu Franca Kafke nisu glasovi stanovnika njegovih svetova, već egzegeza dela, koju je izvršio neko doživotno opčinjen njime. Šulc je – a to je ponovio više puta – u literaturi dvadesetog veka pronašao samo tri autora koji su uspeli da ga zavedu toliko da se više nikada ne oslobodi njihove fascinantne prisutnosti. Bili su to: Rajner Marija Rilke, Tomas Man i Franc Kafka.

Teza o gorućoj, katastrofičnoj Kafkinoj religioznosti koja se manifestovala u obliku transcendentalnog užasa, kao pogonskoj sili i suštini njegovog stvaralaštva, o njegovom traganju za Bogom, traganju svesnom svog neizostavnog poraza, nemogućnosti dostizanja cilja – retka među komentatorima dela velikog Pražanina – vlasništvo je Bruna Šulca, interpretacija Mitologa, kome metafizički strah izazvan nagonom za samoodržanjem nije dozvoljavao da se u vlastitom stvaralaštvu zagleda u čeljusti kafkijanske provalije bez oslonca u “nadbojama i nadaromama” vidljivog sveta.

Na tekstu pogovora za Proces završava se suštinski deo našeg izbora sastavljenog iz prozne realizacije Šulcovskog mita u pet beletrističkih dela i njegovog proklamovanja i objašnjenja u ostalim tekstovima, esejima i skicama. Naredni tekst – Cveta bagrem – koji nosi naslov knjige Debore Fogel, Šulcove prijateljice, predstavlja recenziju koja se pritajila na stranicama teško dostupnog časopisa objavljenog u Lavovu pre skoro šezdeset godina i nikada do sada nije bila ponovo štampana. Ova činjenica daje tekstu rang značajnog otkrića i samim tim pravo da se nađe u ovom izboru.

Debora Fogel je bila jedna od najbližih duhovnih partnerki Bruna Šulca, još pre njegovog literarnog debija. U pismima koja joj je pisao od 1930. do 1932. godine kristalisali su se pod perom Bruna Šulca dragoceni začeci Prodavnica cimetove boje – koje je njegova prijateljica odmah pravilno procenila, hrabreći pisca da nastavi rad na tim odlomcima, nitima očaravajuće proze, koja je, u to vreme, imala samo tog jednog čitaoca.

Sigurno je, kako je to već davno pretpostavljao dole potpisani, plodnost te korespondencije bila razvijana putem polemike, suprotstavljenih pogleda partnera u dijalogu, njihovih različitih interpretacija stvarnosti kao građe za umetnost. Recenzija Bruna Šulca izgleda da potvrđuje takve tvrdnje i predstavlja mali dodatak izučavanju praistorije Prodavnica cimetove boje, čija je dokumentacija u obliku Brunovih pisama Debori podlegla uništenju.

Od strane Šulca primećene osobine njene proze, koja je “adekvatna zauvek završenom, nepokretnom svetu”, proze u kome je pokret samo iluzija – predstavljaju antitezu Šulcovoj viziji, gde – kako je to sam najbolje formulisao – “nijedan predmet nije mrtav, tvrd, ograničen”, gde sve “izlazi iz svojih granica, samo na trenutak traje u određenom obliku, da bi ga već pri prvoj mogućnosti napustilo”.

Izbor zatvaramo kratkim tekstom koji smo nazvali Nagoveštaj, poslednjim, koji je Šulc uspeo da publikuje pre rata, nekoliko meseci pred njegovim izbijanjem. To je odgovor na anketu “Književnih vesti” koja nas obaveštava o trenutnim radovima pisca. Iz tog teksta saznajemo da je knjiga sastavljena iz četiri priče skoro gotova i da će sledeći raspust (Šulc je radio kao profesor u školi) dati autoru dovoljno vremena da završi svoj rad na njoj. Da li je to neispunjeno obećanje, neostvaren nagoveštaj? Vratićemo se još na to pitanje.

Knjiga koja  je pred vama sadrži nekoliko pripovedaka koje nisu našle mesto ni u Prodavnicama cimetove boje ni u Sanatorijumu pod klepsidrom. Da li je neka od njih predstavljala deo nagoveštene knjige? Na osnovu pojedinih bledih nagoveštaja i pretpostavki, mislim da možemo da na to pitanje odgovorimo negativno. Sigurno je da nam nijedna od pomenute četiri novele nije poznata. Ne znači to da autorov nagoveštaj nije realizovan, svedoči samo o postojanju materijala koji smo do skoro svrstavali u kategoriju bespovratno izgubljenih rukopisa.

Danas se, ipak, takva preterana tvrdnja čini pogrešnom. Da li je Šulc održao reč datu čitaocima “Književnih vesti”? Možda je završio knjigu o kojoj danas niko ne zna, a koja nije uništena. Ne odnosi se to samo na ove četiri priče…

Od 1934. Šulc je – sa naporom i uz brojne prekide – radio nad romanom nazvanim Mesija, koji je, prema nameri autora, trebalo da bude njegov opus magnum. Poznato je da se stvaralačka vatra vratila u njega 1938. godine,  da je kriza prošla i, posle dugog razdoblja mirovanja u fioci, rukopis je ponovo počeo da se razvija, hitajući ka finalu. Da li je završen – u to možemo da sumnjamo; u svakom slučaju, delo je već bilo daleko odmaklo, i čak je u tom nedovršenom obliku predstavljalo izvesnu umetničku celinu – kao Kafkin Proces – koji takođe nije od strane autora doveden do konačnog, punog, zadovoljavajućeg oblika, a ipak predstavlja sistem zatvoren u sebi, celinu u rangu remek-dela.

Takođe nam je poznato da postoji duža pripovetka – Heimkehr, napisana na nemačkom jeziku – da bi se stvaralaštvo autora Prodavnica cimetove boje predstavilo širim krugovima Evrope, da bi se izašlo iz zatvorenog i sa spoljne strane teško dostupnog područja poljskog jezika. Postoje, takođe, informacije o pripoveci koju je – o sveta nevinosti! – 1940. godine poslao u “Nove vidike”, časopis koji je na poljskom jeziku izlazio u Lavovu, kao organ sovjetskog soc-realizma. Rukopis je vraćen autoru uz komentar: “Nama takvi [kao Prust] nisu potrebni”.

Lista neobjavljenih Šulcovih dela je duža, ali ne znamo koliko duža. Nalaze se na njoj lični dnevnici pisca, hiljade pisama prijateljima i poznanicima (među njima oko 200 pisama Juzefini Šelinjskoj, njegovoj verenici u periodu 1933–1936), opširan esej o književnoj kritici, koji je autor iz rukopisa čitao svojoj zaštitnici, Zofji Nalkovskoj, a koja je taj tekst ocenila kao “vrlo istinit i pun misaonih finesa”; dragulji beletrističkih i esejističkih fragmenata, skica, literarnih ideja…

Pomenuo sam deo neprocenjive književne zaostavštine koja je nestala bez traga. Da li je to lista gubitaka, popis dragulja nestalih zajedno sa svojim autorom?

Za pisma verenici sa sigurnošću možemo da tvrdimo da su izgorela zajedno sa domom u kome su bila sakrivena. O pismima mnogim drugim prijateljima takođe treba govoriti kao o hrani vatre i varvarizma rata. Da li je takva sudbina zadesila i Mesiju i druge rukopise?

Posle više od četrdeset godina traganja, tokom kojih sam pronašao svega stotinak pisama i isto toliko crteža koje je Šulc dao na čuvanje odabranim ljudima, 1987. godine javio mi se gospodin Aleks Šulc, kako je tvrdio, Brunov rođak. Doputovao je iz Kalifornije da bi preneo važne informacije. U SAD-u je sa njim u kontakt stupio izvesni građanin SSSR-a i ponudio mu da nabavi paket rukopisa Bruna Šulca, o kojima je mogao da kaže samo to da ih ima mnogo, jer paket teži nešto više od dva kilograma. Do transakcije, koja je trebalo da se održi u Varšavi, nije došlo; Aleks Šulc je dobio izliv krvi na mozak i umro, ne ostavivši nikakvih putokaza koji bi omogućavali pronalaženje rukopisa.

Četiri godine kasnije, tadašnji ambasador Švedske u Varšavi, Jan Kristof Oberg, predložio mi je zajedničku ekspediciju u SSSR po… rukopis Mesije. Informacije koje je dobio od tri pouzdana i međusobno nezavisna izvora, dovele su do toga da je, sa mnom kao ekspertom, rešio da otputuje u Ukrajinu. Mesija, kao i brojni drugi rukopisi Bruna Šulca trebalo je da se nalaze u jednom od arhiva KGB-a. Taj paket rukopisa, prema dobijenim informacijama, nalazio se u arhivama Gestapoa, a zatim je, 1947. godine, preuzet od strane KGB-a, zajedno sa brojnim drugim nemačkim dokumentima. Paket je, kako je tvrdio jedan od ambasadorovih izvora, sadržavao i “lične papire” (pisma? porodična dokumenta? uspomene?) pisca, i bio je vrlo obiman.

Informacija je istina nepotpuna, ali zaslužuje da u nju poverujemo. Godine 1942. Šulc, svakim danom sve ugroženiji stanovnik drohobičkog geta, rešio je da pre svega spasava svoj spisateljski i likovni rad. Pravio je pakete i davao ih na čuvanje ljudima van geta. Očigledno je jedan od ovih poverljivih ljudi kasnije (već posle tragične smrti autora) bio uhapšen od strane Gestapoa, a papiri nađeni kod njega konfiskovani – da bi kasnije bili pronađeni u hitlerovskim arhivama.

Planirana ekspedicija nikada nije realizovana. Ambasador Oberg je posle kratke bolesti umro u štokholmskoj bolnici maja 1992. godine. Otišao je još jedan čovek koji je trebalo da pronađe skriveno blago, ponovo nikome ne ostavljajući podatke koji bi omogućili dalja traganja. Ipak, ostaje nada da je literarna zaostavština Šulca, u svom većem delu, ako ne i u celini, opstala. I samo je pitanje vremena kada će biti pronađena i publikovana. Sam Šulc se, u uslovima smrtne opasnosti, pobrinuo da spase ono što je za njega predstavljalo smisao života, a što će za nas biti neprocenjivo blago.

Ova tanka knjižica, koja obuhvata nekoliko radova koji su uspeli da prežive van knjiga, u izbeglištvu na stranicama časopisa, neka bude nagoveštaj Mesije i drugih dela Bruna Šulca, čije nazive čak i ne znamo. Neka što pre izađu iz poluvekovnog mraka na svetlost dana.

 

Ježi Ficovski

 

sa poljskog preveo Aleksandar Šaranac