|
|
BRUNO ŠULC
PENZIONER
Penzioner sam u doslovnom i potpunom značenju tog izraza, vrlo sam daleko
otišao u toj osobini, daleko napredovao, penzioner visokog kvaliteta.
Možda sam čak u tom pogledu prešao izvesne krajnje dopustive granice. Neću
da tajim šta u tome ima tako neobično? Zašto odmah širiti oči i gledati s tim
licemernim poštovanjem, s tom svečanom ozbiljnošću, u kojoj ima toliko
pritajene radosti zbog nevolje bližnjega? Kako malo u stvari najprimitivnijeg
takta imaju ljudi! Takve činjenice treba primati sa najobičnijim izrazom, sa
izvesnom rasejanošću i sa nevažnošću koja je inherentna prema toj stvari. Preko
toga treba lako prelaziti na dnevni red, pevušeći nešto pod nosom, tako kako ja
lako i bezbrižno prelazim preko toga. Možda sam zato malo nesiguran na nogama i
moram pažljivo i oprezno da stupam, noga pred nogu, i da veoma pazim na pravac.
Tako je lako skrenuti pri takvom stanju stvari. Čitalac će shvatiti da ne mogu
biti preterano jasan. Moja forma egzistencije je u velikoj meri prepuštena
dosetljivosti i u tom pogledu zahteva mnogo dobre volje. Često ću apelovati na
nju, na njene vrlo suptilne nijanse, na koje se može pozvati samo izvesnim
diskretnim namigivanjem, specijalno otežanim za mene usled ukočenosti maske
odviknute od mimičkih pokreta. Uostalom, ne namećem nikom, daleko sam od toga
da se rastapam od zahvalnosti za azil koji mi je ljubazno dat u nečijoj
dosetljivosti. Ostavljam tu koncesiju bez uzbuđenja, hladno i potpuno ravnodušno.
Ne volim kad mi ko zajedno sa dobročinstvom razumevanja donosi i račun
zahvalnosti. Najbolje je kad prema meni postupaju sa izvesnom lakoćom, sa
izvesnom zdravom bezobzirnošću, šaljivo i drugarski. U tom pogledu moje čestite
kolege prostog duha, mlađe kolege iz kancelarije, pogodile su pravi ton.
Zalazim tamo ponekad po navici, oko svakog prvog u mesecu i tiho stajem
pored ograde dok me ne primete. Tada se odigrava sledeća scena.
U jednom trenutku načelnik kancelarije, gospodin Kavalkjevič, odlaže pero, daje
očima znak službenicima i naglo govori, gledajući preko mene u prazninu
vazduha, s rukom na uhu: »Ako me sluh
ne vara, vi ste, gospodine savetniče, tu negde među nama u sobi!« Dok to govori, njegove oči
uprte visoko iznad mene u prazninu postaju razroke a lice šeretski
nasmejano. »Čuo sam neki glas u
prostranstvima i odmah sam pomislio da to mora da je naš dragi gospodin
savetnik!« viče on glasno, naprežući
se, kao da govori nekom vrlo udaljenom.
»Napravite neki znak, makar uzmutite vazduh na mestu gde lebdite«. »Šalite se vi, gospodine Kavalkjeviču«,
govorim mu tiho, pravo u lice, »došao
sam po svoju platu«. »Po platu?«, viče
gospodin Kavalkjevič gledajući ukoso u vazduh,
»rekli ste: po platu? Vi se šalite, dragi gospodine
savetniče. Vi ste već odavno izbrisani iz spiska penzionera. Koliko
dugo još hoćete da primate penziju, dragi gospodine?«
Tako se šale sa mnom na topao, živahan i ljudski način. Ta oštra grubost,
taj besceremonijalni uhvat za ruku pričinjava mi čudno olakšanje. Izlazim odande
okrepljen i veseliji i žurim kući da bih odneo u dom malo te drage, unutrašnje
toplote, koja već nestaje.
Ali zato drugi ljudi... Drsko, nikada neizrečeno pitanje koje stalno čitam
u njihovim očima. Nemoguće je osloboditi ga se. Pretpostavimo da je tako. Zašto odmah te izdužene grimase, ta svečana lica,
to ćutanje iz poštovanja koje se nekako povlači, ta preplašena obazrivost? Samo
da ni rečju ne dotaknu, da delikatno prećute moje stanje... kako prezirem tu
igru! Od strane ljudi to nije ništa drugo do forma sibaritskog uživanja u sebi,
naslađivanje tim što su na sreću, drukčiji, strasno odricanje od moga stanja,
maskirano hipokrizijom. Rečito izmenjuju poglede, ćute i dozvoljavaju da ta
stvar u ćutanju raste. Moje stanje! Može biti da ono nije sasvim u redu. Možda
u njemu postoji neka mala mana principijelne prirode! Bože moj! Šta onda? To
još nije povod za tu brzu i plašljivu popustljivost. Često dobijem želju da
prsnem u smeh kad ugledam to razumevanje koje se naglo uozbiljava, to žurno
priznanje, s kojim nekako prave mesto mome stanju. Kao da je to sasvim
nepobitni argument, poslednji, bez apelacije. Zašto baš tako pridaju značaj toj
tački, zašto je to za njih važnije od svega i zašto im ta konstatacija pruža
tako duboko zadovoljstvo, koje sakrivaju iza maske preplašene pobožnosti?
Pretpostavimo da sam, da tako kažem, putnik lake kategorije, zaista
preterano lake kategorije, pretpostavimo da me u brigu bacaju izvesna pitanja,
npr. koliko imam godina, kada slavim imendan itd. Je li to povod da neprestano
kružim oko tih pitanja, kao da je u njima suština stvari? Ne da se stidim svoga
stanja. Ni najmanje. Ali ne mogu da podnesem predrasudu s kojom naduvavaju
značaj neke činjenice, izvesne razlike u suštini tanke kao dlaka. Zasmejava me
cela ta lažna teatralnost, taj svečani patos, nagomilan na tom problemu, to
odevanje trenutka u tragično odelo, puno mračne pompe. A u stvarnosti? Ničeg
više lišenog patosa, ničeg neprirodnijeg, ničeg banalnijeg na svetu. Lakoća,
nezavisnost, neodgovornost... I muzikalnost, neobična muzikalnost udova, da se
tako izrazim. Ne može se proći ni pokraj jednog vergla a da se ne zaigra. Ne iz
veselja, nego zato što nam je sve svejedno, a melodija ima svoju volju, svoj
uporni ritam. Dakle, popušta se.
»Malgožatko, blago duše moje...«
Čovek je preterano lak, odviše neotporan da bi se protivio, a uostalom u
ime čega da se protivi kad je reč o tako nepretencioznom predlogu koji
ohrabruje bez obaveze? I ja igram, ili tačnije rečeno tupćem po taktu melodije
sitnim koracima penzionera, podskakujući s vremena na vreme. Malo ko to
primećuje, zauzet samim sobom u jurnjavi običnog dana. Jedno bih samo hteo da
sprečim, da čitalac ne stvara sebi nikakvo mišljenje o mom stanju. Jasno
opominjem pred njegovim precenjivanjem i to kako in plus tako i in
minus. Samo nikakve romantike. To je stanje kao svako drugo, kao svako
drugo nosi u sebi znak najprirodnije razumljivosti i običnosti. Svaka
paradoksalnost nestaje kad se čovek jednom nađe s druge strane stvari. Veliko
otrežnjenje – tako bih mogao nazvati svoje stanje, oslobođenje od svih tereta,
igračka, lakoća, praznina, neodgovornost, nivelisanje razlika, razlabavljavanje
svih veza, uništavanje granica. Ništa me ne drži i ne vezuje, nedostatak
otpora, bezgranična sloboda. Čudna ravnodušnost, s kojom lako prolazim kroz sve
dimenzije života – to zapravo treba da bude prijatno – zar ja znam? Ta dubina
bez dna, ta svudaprisutnost, tobož bezbrižna, ravnodušna i laka – neću da se
žalim. Postoji takav obrt: nigde ne zagrejati mesta. To je upravo to: odavno sam
već prestao da zagrejavam mesto pod sobom.
Kad sa visokog prozora svoje sobe, iz ptičje perspektive gledam na grad, na
krovove, vatrene zidove i dimnjake u surom svetlu jesenjeg osvita, na ceo taj
predeo, gusto pokriven građevinama, tek razvijen iz noći, kako bledo sviće
prema žutim horizontima, isečenim na svetle krpe crnim talasavim makazam
graktanja vrana – osećam: to je život. Svaki od njih stoji u nekom danu, za
koji se budi, u neki sat, koji pripada njemu u nekom trenutku. Tamo negde u
polutamnoj kuhinji kuva se kafa, kuvarica je otišla, prljavi odsjaj plamena
igra na podu. Vreme obmanuto tišinom za trenutak se povlači unatrag, za sebe, i
za vreme tih trenutaka koji se ne računaju noć ponovo raste na talasavom krznu
mačke. Zosja sa prvog sprata dugo zeva i naginje se istežući se pre no što
otvori prozor za spremanje; dobro ispavan, nahrkavši se noćnog vazduha lenjo
ide prema prozoru, prekoračuje ga ulazeći lagano u mrko i dimljivo sivilo dana.
Devojka lenjo zagnjuruje ruke u testo postelje, još toplo, uskislo od sna. Najzad
sa unutrašnjim drhtajem, s očima punim noći istresa kroz prozor veliku, bogatu
perinu i na grad leti paperje, pahuljice perja, lenjo semenje noćnih maštanja.
Tada maštam o tome da postanem raznosač peciva, elektromonter ili inkasant
socijalnog osiguranja, ili bar dimničar. Rano, tek što svane, ulazi se u neku
kapiju, malo odškrinutu, uz svetlo domarevog fenjera, dodirujući nemarno sa dva
prsta štit kape sa šalom na ustima, i upada u taj lavirint, da bismo ga negde u
kasno veče, ostavili na drugom kraju grada. Celog dana prelaziti iz stana u
stan, voditi jedan beskrajan, zamršen razgovor, s kraja na kraj grada, podeljen
na partije među stanare, zapitati nešto u jednom stanu i dobiti odgovor. U
sledećem, baciti na jednom mestu dosetku, i dugo na daljim skupljati plodove
smeha. Usred lupe vrata prolaziti kroz tesne hodnike, kroz spavaonice pretrpane
stvarima, prevrtati nokšire, spoticati se o škripava kolica u kojima plaču
deca, saginjati se po ostavljene zvečke odojčadi. Više no što je potrebno
zadržavati se u kuhinjama i predsobljima gde spremaju služavke. Devojke,
uvijajući se istežu mlade noge, naginju ispupčene risove, igraju, svetlucaju
jevtinom obućom, lupkaju razgaženim papučama.
Takva su moja maštanja u vreme neodgovornih satova izvan margina. Ne
odričem ih se iako vidim njihovu besmislenost. Svako treba da zna granice svoga
položaja i da zna šta mu pristoji.
Za nas, penzionere, jesen je uopšte opasno doba. Ko zna s kakvim naporom se
u našem položaju dolazi do kakve-takve stabilizacije, kako je nama penzionerima
teško da izbegnemo rasejanost, da se istrgnemo iz sopstvenih ruku, taj će
razumeti da jesen, njeni vetrovi, poremećaji i atmosferske konfuzije ne čine
dobro našoj egzistenciji koja je i tako ugrožena.
Ipak ujesen postoje i drugi dani, puni mira i sete, koji su ljubazni prema
nama. Bivaju ponekad takvi dani bez sunca, topli, magloviti i ćilibarski na
dalekim ivicama. U prekidu između kuća iznenada se otvara pogled u dubinu, na
komad neba koji se spušta nisko, sve niže, sve do poslednjeg razvejanog žutila
najdaljih horizonata. U tim perspektivama koje se otvaraju u dubinu dana pogled
putuje kao po arhivi kalendara, kao u preseku uglêda slojeve dana,
beskrajne registrature vremena, koje u špalirima odlaze u žutu i svetlu
večnost. Sve to se uzdiže i niže u bledim i izgubljenim formacijama neba, dok
su u prvom planu sadašnji dan i trenutak i retko ko diže pogled prema dalekim
regalima tog varljivog kalendara. Sagnuti prema zemlji svi nekud žure,
nestrpljivo se zaobilaze i ulica je sva iscrtana linijama tih žurenja, susreta
i obilazaka. Ali u toj praznini kuća, odakle pogled odleće na celi donji deo
grada, na celu tu arhitektonsku panoramu, osvetljenu odnatrag crtom svetla koja
je nestajala prema nejasnim horizontima, postoje prekid i pauza u toj gužvi. Tamo
na raširenom u svetlom malom prostoru seku drvo za gradsku školu. Tamo u
pravougaonicima i kvadratima stoje hvatovi zdravog jedrog drveta, koje lagano,
cepanica za cepanicom, nestaje pod testerama i sekirama drvoseča. Ah, drvo, poverljiva,
čestita, vredna materija stvarnosti, skroz jasna i stvarna, otelovljenje
poštenja i proze života. Ma koliko duboko da tražiš u njenom najdubljem jezgru
– nećeš naći ništa što već na površini ne bi pokazalo prosto i bez ograda, uvek
ravnomerno nasmejano i svetlo tom toplom i sigurnom svetlošću svoje vlaknaste
mekoće istkane slično ljudskom telu. U svakom svežem prelomu razlupane cepanice
pokazuje se lice novo i uvek jedno isto, nasmejano i zlatno. O, prečudna
karnacijo drveta, topla bez egzaltacije, skroz zdrava, mirisna i lepa.
Prava sakramentalna delatnost puna dostojanstva i simbola. Sečenje drva!
Satima bih mogao tako stajati u toj svetloj praznini otvorenoj u dubinu kasnog
popodneva i posmatrati te testere što melodiozno sviraju, ravnomeran rad sekira.
U toj svetloj pukotini dana, u toj praznini dana otvorenoj prema žutoj i uveloj
večnosti seku hvatove bukovog drveta još od Nojevih vremena. Oni isti
patrijarhalni i prastari pokreti, oni isti zamasi i sagibanja. Stoje do pazuha
u tom zlatnom zanatu i lagano se usecaju u kubike i hvatove drva zasuti
pilotinom, s malom iskrom odsjaja u očima, sve dublje se urezuju u toplu i
zdravu mekoću, u livenu masu i posle svakog cepanja imaju zlatan sjaj u očima
kao da traže nešto u srži drveta, kao da bi cepanjem hteli da dopru do zlatne
salamandre, piskavog vatrenog bića koje stalno beži u dubinu srži. Ne, oni
prosto dele vreme na sitne cepanice, ponekad gazduju, pune podrume dobrom i
ravnomerno isečenom budućnošću za zimske mesece.
Samo da se izdrži to kritično vreme, tih nekoliko nedelja, odmah će početi
jutarnje sumrazice i zima. Kako volim taj uvod u zimu, još bez snega, ali s
mirisom mraza i dima u vazduhu. Sećam se takvih nedeljnih popodneva kasne
jeseni. Pretpostavimo da su celu nedelju pre toga padale kiše, duga jesenja
lapavica dok se zemlja najzad nije zasitila vodom i sada počinje da se suši i
tamni na površini, ispuštajući krepak, zdrav hlad. Nebo od cele nedelje sa
pokrovcem oblaka u ritama skupljeno je kao blato, na jednoj strani nebeskog
svoda gde se tamni u gomilama, valovito i izgužvano, a sa zapada lagano počinju
prodirati zdrave, sveže boje jesenje večeri bojeći tmurni predeo. I dok se nebo
lagano pročišćava sa zapada, izdvajajući prozračnu jasnoću, služavke idu
svečano odevene, idu u trojkama, četvorkama, držeći se za ruke, pustom,
nedeljno čistom ulicom koja se suši između kućica predgrađa, šarenih u tom
oporom šarenilu vazduha, koji se rumeni pred sumrak, idu opaljene i
zaokrugljene u licu od zdrave hladnoće i elastično stupaju u novim, malo tesnim
cipelama. Prijatne, uzbudljive uspomene izvučene iz zakutaka pamćenja.
U poslednje vreme sam skoro svaki dan išao u kancelariju. Ponekad se dešava
da se neko razboli i meni dozvoljavaju da radim na njegovom mestu. Ponekad neko
prosto ima nekakav hitan posao u gradu i pušta me da ga zamenim na radu u
kancelariji. Nažalost, to nije redovan rad. Prijatno je imati makar na nekoliko
sati svoju stolicu sa kožnim jastučićem, svoje lenjire, olovke i pera. Prijatno
je kad vas saradnici drugarski gurnu ili se obrecnu na vas. Neko se obraća
čoveku, neko kaže neku reč, podsmehne se, našali – i za trenutak se procvetava.
Čovek se očeše o nekoga, zakači svoju samoću i ništavilo za nešto živo i toplo.
Onaj drugi odlazi a ne oseća moj teret, ne primećuje da me nosi na sebi, da
trenutak parazitski živim na njegovom telu...
Ali otkad je došao novi načelnik kancelarije i to se svršilo.
Sada često, ako je lepo vreme, sedam na klupu, na malom skveru, nasuprot
gradske škole. Iz sporedne ulice dolazi lupa sekira koje cepaju drva. Devojke i
mlade žene se vraćaju s trga. Neke imaju ozbiljne i pravilno ocrtane obrve i
idu gledajući preteći ispod njih, vitke i natmurene – anđeli s korpama punim
povrća i mesa. Ponekad zastaju pred radnjama i ogledaju se u staklu izloga. Zatim
odlaze, bacivši s visine ponosan i zapovednički pogled iza sebe, na kraj
sopstvene cipele. U deset sati izlazi poslužitelj na školski prag i njegovo
prodorno zvonce svojom bukom ispunjava ulicu. Tada unutrašnjost škole izgleda
kao da se naglo uskovitlava velikom gužvom, koja umalo što ne razvaljuje
zgradu. Kao begunci, iz tog opšteg haosa kao iz praćke izleću mali odrpanci iz
kapije, galameći sleću sa kamenih stepenica, da bi našavši se u slobodi
preduzeli neke neuračunljive skokove, da se bacaju u neke ludačke predstave
improvizirane slepo, između dva treptaja očiju. Ponekad u tim besvesnim
jurnjavama stižu i do moje klupe, u prolazu bacaju prema meni nerazumljive
psovke. Njihova lica izgledaju kao da ispadaju iz šarki prilikom strasnih
grimasa koje prave na moj račun. Kao čopor zainteresovanih majmuna koji
parodistički komentarišu svoje lude postupke – proleće ta gomila pokraj mene,
gestikulišući s paklenom vriskom. Tada vidim njihove prćaste i jedva označene
nosiće, koji ne mogu da zadrže sline, njihova usta razderana krikom i pokrivena
krastama, njihove male stegnute pesnice. Dešava se da ponekad zastaju kraj
mene. Čudna stvar, smatraju da sam im vršnjak. Moj uzrast je odavno u
nestajanju. Moje lice, opušteno i omršavelo, dobilo je izgled dečjeg. Pomalo
sam zbunjen jer mi neceremonijalno govore ti. Kada me je prvi put jedan od njih
iznenada udario u grudi, srušio sam se pod klupu. Ali se
nisam uvredio. Izvukli su me odande prijatno zbunjenog i oduševljenog tako
svežim i oživljavajućim postupanjem. Ta osobina da se ne vređam ni zbog kakve
naglosti njihovog drskog savoir-vivre-a postepeno mi stvara ugled i
popularnost. Lako se dosetiti, da od toga vremena vredno snabdevam svoje
džepove odgovarajućom zbirkom dugmadi, kamičaka, kalema od konca, komadića
gume. To neobično olakšava razmenu misli i predstavlja prirodnu platformu u
uspostavljanju prijateljstva. Pri tome, zauzeti realnijim
stvarima, manje obraćaju pažnju na samog mene. Pod zaštitom arsenala izvađenog
iz džepa ne treba da se bojim da će njihova radoznalost i špiclovstvo u odnosu
prema meni postati uporni.
Na kraju sam odlučio da provedem u delo izvesnu zamisao koja me je od nekog
vremena opsedala.
Bio je dan bez vetra, blag i setan, jedan od onih dana kasne jeseni kada se
godina, iscrpavši sve boje i nijanse tog vremena, izgleda vraća na prolećne
registre kalendara. Nebo bez sunca složilo se u šarene trake, blage slojeve
kobalta, bakarne rđe i bledog zelenila koji su se na samoj ivici završavali
prugom beline čista kao voda – boja aprila neizreciva i davno zaboravljena. Obukao
sam najbolje odelo i izišao u grad ne bez izvesne treme. Išao sam brzo, bez
smetnji, u prijatnoj atmosferi toga dana, nijednom ne sišavši s prave linije. Bez
daha sam utrčao na male kamene stepenice. Alea iacta est – rekao sam
sebi, zakucavši na vrata kancelarije. Stao sam skromno pred pisaći sto
gospodina direktora, kako je priličilo mojoj novoj ulozi. Bio sam malo zbunjen.
Gospodin direktor je izvadio iz staklene kutije gundelja na čiodi i iskosa
ga približio oku, posmatrajući ga prema svetlu. Prsti su mu bili isprljani
mastilom, nokti pljosnati i kratko podsečeni. Pogledao me je iza naočara.
– Vi biste, gospodine savetniče, hteli da se upišete u prvi razred? – rekao
je. – Vrlo pohvalno i dostojno priznanja. Razumem, savetniče, vi hoćete da
obnovite svoje vaspitanje iz osnova, od temelja. Uvek ponavljam: gramatika i
tablica množenja su osnove obrazovanosti. Naravno vas, savetniče, ne možemo
tretirati kao učenika koji podleže obaveznom školovanju. Pre kao hospitanta,
koji se posle dugog lutanja nekako opet vratio u školsku klupu. Upravio je svoj
istrošen brod u ovu luku, da se tako izrazim. Da, da, gospodine savetniče, malo
njih nam pokazuje takvu zahvalnost, to priznanje za naše zasluge, da se posle
čitavog veka rada, posle mnogih napora vrati k nama i ostane tu zauvek kao
dobrovoljni ponavljač. Vi ćete, gospodine savetniče, kod nas uživati izuzetna
prava. Uvek sam govorio...
– Izvinite – prekinuo sam ga – ali hteo bih da napomenem, što se tiče
izuzetnih prava, ja ih se potpuno odričem... Ne želim privilegija. Naprotiv...
Ne bih hteo da se po ičemu razlikujem, stalo mi je, međutim, do toga da se što
više slijem, izgubim u sivoj masi razreda. Cela moja zamisao bi promašila svoj
cilj kada bih imao ma kakve privilegije u poređenju s drugima. Čak i u pogledu
telesne kazne – tu podigoh prst – u potpunosti priznajem njen spasavajući i
moralni uticaj – izričito zahtevam da se u tom pogledu sa mnom ne čine nikakvi
izuzeci.
– Vrlo pohvalno, vrlo pedagoški – reče odobravajući gospodin direktor. –
Sem toga mislim – dodade – da vaše obrazovanje usled dugog neupotrebljavanja u
stvari već pokazuje izvesne praznine. U tom pogledu se obično predajemo
optimističkim varkama, koje se lako daju razvejati. Da li, na primer, pamtite
koliko je pet puta sedam?
– Pet puta sedam – ponovio sam zbunjeno, osećajući kako mi zbunjenost, koja
u toplom i prijatnom talasu navire u srce, zamagljuje jasnoću misli. Zasenjen
kao otkrovenjem sopstvenim neznanjem, počeo sam napola oduševljen da se stvarno
vraćam u detinjsko neznanje, da mucam i ponavljam: pet puta sedam, pet puta
sedam...
– Eto vidite – rekao je direktor – krajnje je vreme da se upišete u školu.
– Zatim, uhvativši me za ruku, odvede me u razred, u kome se drži predavanje.
Opet kao pre pola veka našao sam se u toj gužvi, u toj prepunoj sali crnoj
od mravinjaka nemirnih glava. Stajao sam na sredini mali, držeći se za peševe
gospodina direktora, dok me je pedeset pari mladih očiju posmatralo s
ravnodušnom okrutnom poslovnošću životinjica koje vide jedinku iste rase. Sa mnogih
strana su prema meni iskrivljena lica, pravljene grimase u brzom običnom
neprijateljstvu, plaženi jezici. Nisam reagovao na ta izazivanja, pamteći dobro
vaspitanje, koje sam nekada dobio. Osvrćući se po tim živim licima, punim
glupih grimasa, setio sam se te iste situacije od pre pedeset godina. Tada sam
tako stajao pokraj majke, dok je ona svršavala moju stvar sa učiteljicom. Sada
je mesto majke gospodin direktor nešto šaputao na uvo gospodinu profesoru, koji
je klimao glavom i pažljivo me posmatrao.
– To je siroče – rekao je najzad razredu – nema ni oca ni majke – nemojte
mu mnogo dosađivati.
Suze mi navreše na oči prilikom tog govora, istinite suze uzbuđenja, a
gospodin direktor me je, i sam uzbuđen, uveo u prvu klupu.
Otada je za mene počeo nov život. Škola me je odmah potpuno apsorbovala. Nikada
za vreme mog ranijeg života nisam bio tako zauzet hiljadama problema, intriga i
poslova. Živeo sam u jednom velikom zanosu. Iznad moje glave se ukrštalo na
hiljade najraznovrsnijih poslova. Slati su mi signali, telegrami, davani mi
znakovi sporazumevanja, šištali su mi, namigivali i na sve načine su me pomoću
znakova podsećali na hiljade obaveza koje sam bio uzeo na sebe. Jedva sam mogao
da dočekam kraj časa, za vreme koga sam sa urođenom pristojnošću stoički
izdržavao sve napade, da ne bih propustio ni reč profesorovog predavanja. Tek
što se razlegao glas zvonca, na mene se sručila ta bučna rulja, spopala me sa
stihijskim zaletom, raznoseći me skoro na komadiće. Stizali su odnatrag preko
klupa tutnjeći nogama po klupama, preskakali mi preko glave, prevrtali se preko
mene. Svaki od njih mi je vikao u uvo pretenzije. Postao sam centar svih
poslova, najvažnije transakcije, najzamršenije i najosetljivije sfere nisu
mogle proći bez moga učešća. Ulicom sam išao uvek okružen
bučnom ruljom koja je strasno gestikulirala. Psi su nas obilazili izdaleka podavijenih repova, mačke su skakale na
krovove kad bismo se mi približavali, a usamljeni mališani, koje bismo sreli
usput, sa pasivnim fanatizmom su krili glave među ramena, spremni na najgore.
Školska nauka nije bila izgubila ništa od svoga čara novine za mene. Na primer, veština sricanja. Učitelj je prosto apelovao na naše neznanje,
umeo je da ga izvlači sa velikom veštinom i lukavošću, najzad je u nama stizao
do one tabula rasa, koja je osnov svakog učenja. Uništivši na taj način
sve predrasude i navike u nama, započinjao je nastavu iz temelja. S mukom i
naporom smo bubali zvučne melodiozne slogove, šmrčući nosevima u pauzama i
vukući po knjizi prstom od slova do slova. Moj bukvar je nosio onakve iste
tragove kažiprsta, izrazitije kod težih slova – kao i bukvari mojih kolega.
Jednom, ne sećam se već povodom čega je to bilo, ušao je gospodin direktor
u razred i u tišini koja je iznenada zavladala, pokazao je prstom na trojicu od
nas, među njima i na mene. Morali smo odmah poći sa njim u kancelariju. Znali
smo na šta to miriše, i moja dva sukrivca su već unapred počela da plaču. Ravnodušno
sam posmatrao njihovo prerano kajanje, lica deformisana naglim plačem, kao da
je sa prvim suzama sa njih sišla ljudska maska i obnažila bezobličnu masu
rasplakanog mesa. Što se mene tiče – bio sam miran, s odlučnošću priroda
moralnih i pravednih predavao sam se toku stvari, spreman da stoički podnesem
posledice svojih postupaka. Ta čvrstina karaktera, koja je ličila na okorelost,
nije se sviđala gospodinu direktoru kad smo nas tri krivca stala pred njega u
kancelariju – gospodin učitelj je prisustvovao toj sceni sa trskom u ruci. Ravnodušno
sam skinuo kaiš, ali je gospodin direktor, pogledavši, povikao: »Sramota, zar je moguće? u tim
godinama?« i zgranuto je pogledao
učitelja. »Čudan ispad prirode«, dodade
sa grimasom gađenja. Zatim poslavši mališane, održa mi dugu i ozbiljnu
propoved, punu tuge i neodobravanja. Ali ja ga nisam razumeo. Grizući
besmisleno nokte, gledao sam tupo pred sebe a onda sam rekao: »Molim, gospodine plofesore, to je Vacek
pljuvao na zemičku gospodina plofesola«. Zaista sam već bio dete.
Na gimnastiku i crtanje išli smo u drugu školu, gde su bili specijalni
uređaji i sale za te predmete. Marširali smo u parovima, pričajući neumorno,
unoseći u svaku ulicu, u koju smo skretali, iznanadan žagor naših izmešanih
soprana.
Ta škola je bila velika drvena zgrada preudešena od pozorišne sale, stara i
puna dograda. Unutrašnjost sale za crtanje bila je nalik na ogromno kupatilo,
tavanica je bila poduprta stubovima, ispod nje se unaokolo pružala drvena
galerija, na koju smo odmah istrčavali, jurišajući na stepenice, koje su
tutnjale kao bura pod našim nogama. Mnogobrojna bočna odeljenja su služila za
igru žmurke. Nastavnik crtanja nikad nije dolazio i mi smo pravili nestašluke
koliko god smo hteli. S vremena na vreme je upadao direktor te škole u salu,
slao nekoliko najbučnijih u ćošak, izvlačio uši nekolicini najdivljijih, ali čim bi se okrenuo prema vratima, za njegovim leđima je već
ponovo rasla galama.
Nismo čuli zvonce kad je oglasilo kraj nastave. Dolazilo je jesenje
popodne, kratko i šareno. Po neke dečake su dolazile majke i one što su se
opirali psovale su i tukle. Ali za druge lišene tako brižnog domaćeg nadzora
tek tada je počinjala prava zabava. Tek u kasni sumrak, stari poslužitelj,
zatvarajući školu, oterao bi nas kući.
Ujutro je u to doba još bio gusti mrak, kad smo izlazili u školu, grad je
još ležao u gustom snu. Išli smo pipajući ispruženih ruku, šušteći nogama kroz
suvo lišće, koje je u gomilama pokrivalo ulice. Idući držali smo se zidova kuća
da ne bismo zalutali. Neočekivano u nekom udubljenju napipavali smo lice druga
koji je dolazio sa suprotne strane. Koliko je zbog toga bilo smeha, pogađanja i
iznenađenja. Neki su imali lojane sveće, palili su ih i grad je bio zasejan tim
putujućim ugarcima, koji su se kretali nisko iznad zemlje u drhtavoj cik-cak
liniji, susrećući se i zastajkujući, da bi osvetlili neko drvo, krug zemlje,
gomilu uvelog lišća, u kome su mališani tražili kestenje. U nekim kućama se na
prvom spratu takođe već pale prve lampe, mutno svetlo ispada uvećano kroz
kvadrate okana u gradsku noć i u velikim figurama pada na trg pred kućom, na
većnicu, na slepe fasade kuća. A kad neko, uzevši lampu u ruku, ide iz sobe u
sobu – napolju se okreću ti ogromni pravougaonici svetla, kao listovi ogromne
knjige, i trg izgleda kao da ide kućama premeštajući senke i domove, kao da
ređa pasijanse sa velikom talijom karata.
Najzad smo stizali u školu. Ugarci su se gasili, nas je obuhvatao mrak u
kome smo napipavali naša sedišta u klupama. Zatim je ulazio učitelj, zabadao
lojanu sveću u boci i počinjalo je dosadno ispitivanje reči i deklinacija. U
nedostatku svetla učenje se sprovodilo na osnovu pamćenja i verbalno. Dok bi
neko jednolično recitovao, mi smo žmirkajući gledali kako iz sveće izbijaju
zlatne strele, izgužvane cik-cak linije i sapliću se, šušteći kao slama, u
spuštenim trepavicama. Učitelj je razlivao mastilo u mastionice, zevao,
izvirivao u crnu noć kroz niski prozor. Pod klupama je vladala duboka senka. Gnjurali
smo se tamo kikoćući se, išli četvoronoške, njušeći se kao životinje po mraku i
šapatom smo obavljali obične transakcije. Nikada neću zaboraviti te slatke
predjutarnje časove u školi, dok je iza prozora lagano svitalo.
Najzad je došlo vreme jesenjih vetrova. Toga dana već rano nebo je postalo
žuto i kasno, modelisano na toj pozadini u mutnosive linije imaginarnih
predela, velikih i maglovitih pustara, koje su se udaljavale kulisama uzvišica
i nabora koji su se u perspektivi smanjivali, zbijajući se i smanjujući čak
daleko na istoku, gde su se naglo završavali kao talasava ivica zavese koja
odleće i pokazivali dalji plan, dublje nebo, otvor preplašenog bledila, bledo i
prestrašeno svetlo najudaljenije daljine – bezbrojne, vodnjikavosvetle, kojim
se kao poslednjim zaprepašćenjem završavao i zatvarao taj horizont. Kao na
Rembrantovim gravirama tih dana su se ispod te trake svetlosti videli daleki,
mikroskopski jasni predeli, koji su se – uostalom nikad neviđeni – sada dizali iza horizonta ispod te svetle
pukotine neba, oblivene blistavobledom i paničnom svetlošću, kao izronili iz
druge epohe i drugog vremena, kao čežnjivim ljudima na trenutak objavljena obećana
zemlja. U tom minijaturnom i svetlom predelu sa neobičnom oštrinom se vijugavom
prugom tamo kretao voz, jedva primetan u toj daljini, pušeći se srebrnobelom
tračicom dima i razilazio se u svetlom ništavilu.
Ali se onda digao vetar. Kao da je izleteo iz tog
svetlog otvora neba, zaokružio i jurnuo po gradu. Bio je sav napravljen od
mekoće i blagosti, ali se sa čudnom megalomanijom pravio da je grubijan i
nasilnik. Mesio je, prevrtao i mučio vazduh, da je ovaj umirao od uživanja. Iznenada
se kočio u vazduhu i propinjao, širio se kao jedra, ogromna, napeta, u čaršave
koji su pucali kao bičevi, zavezivao se u tvrde čvorove, koji su drhtali od
napona, sa strašnim izrazom kao da je hteo da priveže ceo vazduh za prazninu,
ali je onda izvlačio izdajnički kraj i razvezivao tu lažnu petlju i već milju
dalje i s fijukom bacao svoje laso, svoju sputavajuću omču, koja ništa nije
hvatala.
A šta sve nije radio sa dimom iz odžaka! Siroti dim više ni sam nije znao
kako da izbegne njegove psovke, kako da izmakne glavu ispod njegovih udara,
levo ili desno. Tako se razmetao po gradu, kao da je jednom zauvek hteo da toga
dana pokaže nezaboravni primer svoje beskrajne samovolje.
Od jutra sam predosećao nesreću. S mukom sam se probijao kroz vihor. Na
uglovima ulica, na raskrsnici promaja drugovi su me držali za peševe. Tako sam
išao kroz grad i sve je išlo dobro. Onda smo krenuli na gimnastiku u drugu
školu. Usput smo sebi kupili đevreke. Duga zmija parova je ulazila unutra kroz
kapiju gusto pričajući. Još jedan trenutak i ja bih bio spasen, na sigurnom
mestu, bezbedan sve do večeri. Po potrebi mogao bih čak i prenoćiti u
gimnastičkoj sali. Verni drugovi bi mi pravili društvo preko noći. Nesreća je
htela da je Vicek tog dana bio dobio novu čigru i s razmahom je pustio pred
školskim pragom. Čigra je zvrjala, oko ulaska se zakrčilo, izgurali su me izvan
kapije i u tom trenutku me je diglo.
»Drugovi dragi, spasavajte!« povikao
sam već lebdeći u vazduhu. Još sam ugledao njihove ispružene
ruke i njihova otvorena usta koja su vikala, u sledećem trenutku sam
se prevrnuo u vazduhu i poleteo divnom linijom koja se dizala. Već sam leteo
visoko iznad krovova. Leteći tako bez daha, video sam u mašti kako moji drugovi
ispružaju ruke, strižući strasno prstima, i viču učitelju: »Molim, gospodine profesore, Šimća je
odnelo!« Gospodin profesor je pogledao
kroz naočare. Mirno je prišao prozoru i, zaklanjajući rukom oči, pažljivo
osmatrao horizont. Ali me već više nije mogao videti. Njegovo lice je
u otužnom odsjaju bledog neba postalo sasvim pergamentsko. »Treba ga izbrisati iz kataloga«, rekao je
sa gorkom grimasom i pošao prema stolu. A mene je vetar dizao sve više i više u
žuta, neispitana, jesenja prostranstva.
[Bruno Šulc: Prodavnice
cimetove boje, s poljskog preveo Stojan Subotin, Nolit, Beograd, 1961, 265
str.]