BRUNO ŠULC
DODO
Dolazio je k nama subotom po
podne u tamnom kaputu i belom prsluku od pikea, u polucilindru koji je morao
biti specijalno napravljen za veličinu njegove lobanje, dolazio je da posedi
četvrt ili pola sata kraj čaše vode sa sokom od malina, da malo porazmišlja
naslonjen na koštanu dršku štapa, koji je držao među kolenima, da se zamisli
nad plavim dimom cigarete.
Obično su nam onda bili u
poseti i drugi rođaci i za vreme razgovora koji je slobodno tekao Dodo se
nekako povlačio u senku, spuštao se na jednu ulogu statiste u tom živahnom
skupu. Ne uzimajući reč, prelazio je ispod divnih obrva izrazitim očima s
jednog govornika na drugog, pri čemu se njegovo lice postepeno izduživalo,
nekako izlazilo iz zglobova, postajalo sasvim glupo, ničim nezadržavano u tom
stihijskom slušanju.
Govorio je samo kad bismo se
obratili neposredno njemu i tada je odgovarao na pitanja, istina
jednosloženicama, kao nerado, gledajući na drugu stranu, ukoliko ta pitanja nisu
prelazila granice prostih i lako rešivih stvari. Ponekad mu je polazilo za
rukom da podrži razgovor još nekoliko pitanja dalje, preko tog okvira,
zahvaljujući zalihi jasnih grimasa i gestova kojima je raspolagao, a koji su mu
usled svojih mnogih značenja činili univerzalne usluge, ispunjavajući praznine
artikulisanog govora i podržavajući, svojom živom, mimičnom
ekspresijom sugestiju razumnog rezonansa. Ipak to je bila obmana koja je brzo
prskala, a razgovor se prekidao žalosno, dok se sagovornikov pogled lagano i
zamišljeno okretao od Doda koji je, prepušten samom sebi, ponovo padao u
svojstvenu mu ulogu statiste i pasivnog posmatrača na tlu opšte konverzacije.
Jer kako se mogao
nastavljati razgovor kad je na primer na pitanje, da li je pratio majku u selo,
odgovarao plačnim glasom: »Ne znam«.
Bila je to tužna i zastiđavajuća istinoljubivost, jer Dodovo pamćenje zaista
nije dopiralo izvan trenutka i najbliže aktuelnosti.
Dodo je bio davno, još u
detinjstvu, preboleo neku tešku bolest mozga, za vreme koje je mnogo meseci
ležao bez svesti, bliži smrti nego životu, a kad je na kraju i pored toga
ozdravio – pokazalo se da je nekako već bio povučen iz opticaja, nije pripadao
zajednici razumnih ljudi. Njegovo školovanje je proteklo privatno, nekako pro
forma s velikim obzirima. Zahtevi, surovi i nepopustljivi prema drugima,
prema Dodu su nekako smekšavali, uzdržavali svoju surovost i bili nekako puni
popustljivosti.
Oko njega je stvorena neka
sfera čudnih privilegija, koja ga je odvajala zaštitnim pojasom, sfera
neutralna od pritiska života i njegovih zahteva. Svi izvan te sfere bili su
napadani od njegovih talasa, bučno su išli po njima, puštali se da budu nošeni,
uzbuđeni, u čudnom zaboravu – u unutrašnjosti te sfere je bio mir i pauza,
cezura u toj opštoj gužvi.
Tako je rastao, a izuzetnost
njegove sudbine rasla je zajedno s njim, kao da se to samo po sebi
podrazumevalo i bez protivljenja s bilo koje strane.
Dodo nikada nije dobijao
novo odelo, nego uvek iznošeno, starijeg brata. Dok je život njegovih vršnjaka
bio raščlanjen na faze, periode, artikulisane graničnim događajima, uzvišenim i
simboličnim trenucima: imendani, ispiti, veridbe, napredovanja – njegov život
je proticao u nediferenciranoj monotoniji, nepomućenoj ničim prijatnim niti
neprijatnim, a i budućnost mu se ukazivala kao sasvim ravan i jednoličan drum
bez događaja i iznenađenja.
Varao bi se ko bi pomislio
da se Dodo u sebi protivio tom stanju stvari. Primao ga je s prostotom kao
formu života koja mu je odgovarala, bez čuđenja, s mudrom saglasnošću, s
ozbiljnim optimizmom i snalazio se, aranžirao pojedinosti u granicama te
monotonije bez događaja.
Svaki dan je do podne
izlazio u šetnju u grad i išao uvek jednom istom turom duž tri ulice, koje je
premeravao do kraja, a zatim se tim istim putem vraćao. Odeven u elegantno,
iako iznošeno bratovljevo odelo, s rukama, kojima je držao svoj štap na leđima
– kretao se uljudno i bez žurbe. Ličio je na gospodina koji putuje iz
zadovoljstva i razgleda grad. Taj nedostatak žurbe, nekakvog pravca ili cilja
koji bi se manifestovao u njegovim pokretima ponekad je uzimao kompromitujuće
forme, jer Dodo je ispoljavao naklonost ka zazjavanju: pred vratima radnji,
pred radionicama, u kojima se kuckalo i majstorisalo, pa čak i pred grupama
ljudi koji su razgovarali.
Njegova fizionomija je rano
počela sazrevati i, čudna stvar, dok su se životni prelomi i potresi zadržavali
na pragu ovog života, štedeći njegovu pustu nedirnutost, njegovu izuzetnost
izvan margine, njegove crte su se formirale na tim doživljajima, koji su prolazili
pored njega, anticipirali neku neostvarenu biografiku, koja se jedva ocrtana u
sferi mogućnosti modelirala i vajala taj lik u iluzornu masku velikog
tragičara, punu znanja i tuge svih vremena.
Njegove obrve su bile
svedene u veličanstvene lukove, zadržavajući u senci velike i tužne oči sa
dubokim kolutovima. Oko nosa su se urezale dve brazde pune apstraktne patnje i
iluzorne mudrosti, i pružale su se prema uglovima usta i još dalje. Mala i
natečena usta bila su zatvorena, a koketni veštački mladež na dugoj burbonskoj
bradi davao mu je izgled starijeg i iskusnijeg bonvivana.
Nije se moglo izbeći da tu
njegovu privilegisanu izuzetnost otkrije, grabljivo nanjuši lukavo pritajena
ljudska pakost, uvek gladna plena.
Sve češće se događalo da je
za vreme svojih šetnji dobijao drugove, i to je spadalo u uslove te
privilegovane izuzetnosti, bili su to drugovi naročite vrste, ne u smislu
drugarstva i zajedničkih interesa nego u veoma problematičnom smislu koji nije
činio veliku čast. Bila su to najčešće mnogo mlađa godišta koja su se okupljala
oko godišta punog dostojanstva i ozbiljnosti, a razgovori koje su vodili, imali
su specijalan ton, veseo i šaljiv, za Doda – teško je poreći – mio i
osvežavajući.
Kad bi ušao tako, viši za
glavu od te vesele i vetrenjaste gomilice, izgledao je kao
filozof-peripatetičar opkoljen svojim učenicima, a na njegovom licu ispod maske
ozbiljnosti i tuge oslobađao se frivolni osmeh, boreći se sa tragičnom
dominantom te fizionomije.
Dodo je sada zakašnjavao sa
svojih jutarnjih šetnji, vraćao se iz njih sa zamršenom kosom, u odelu u lakom
neredu, ali živahan i sklon veseloj prepirci s Karolom, bednom rođakom, koju je
tetka Reticija bila uzela k sebi. Uostalom, kao da je osećao čast zbog tih
susreta, Dodo je u kući čuvao potpunu diskreciju o toj temi.
Jednom ili dva puta u tom
monotonom životu desili su se događaji koji su svojim formatom štrčali iznad
plićaka svakidašnjih događaja.
Jednom, izašavši rano, nije
se vratio na ručak. Nije se vratio ni na večeru ni na ručak sledećeg dana.
Tetka Reticija je bila blizu očajanja. Ali tog dana uveče došao je malo
izgužvan, u zgnječenom i nakrivljenom polucilindru, ali uostalom zdrav i pun
smirenosti duha.
Teško je bilo rekonstruisati
istoriju te eskapade, o kojoj je Dodo ćutao kao zaliven. Verovatno je,
zazjavajući u šetnji, zašao u nepoznat kraj grada, možda su mu u tome pomogli
mladi peripatetičari, koji su Doda rado stavljali u nove i nepoznate životne
prilike.
Možda je to bio jedan od
onih dana, kada je Dodo slao na odsustvo svoje jadno, pretovareno pamćenje – i
zaboravljao svoju adresu, pa čak i ime, datume, koje je uostalom u drugo vreme
uvek znao.
Nikada nismo saznali bliže
pojedinosti tog događaja.
Kad je stariji brat Doda
otputovao u inostranstvo, porodica se smanjila na tri, četiri osobe. Sem ujaka
Hjeronima i tetke Reticije bila je još Karola koja je vršila dužnost ključarke
u velikom ujakovom domaćinstvu.
Ujak Hjeronim već godinama
nije izlazio iz sobe. Od vremena kad je Proviđenje blago uzelo iz njegove ruke
kormilo te umorne i u plićaku nasukane životne lađe – vodio je život penzionera
na uskom komadiću, između trema i mračne ostave, koji mu je bio dodeljen.
U dugom šlafroku koji je
dopirao do zemlje sedeo je u unutrašnjosti ostave i iz dana u dan zarastao u
sve fantastičniju kosurinu. Duga brada biberne boje (pri kraju dugih dlaka
skoro bela) okružavala mu je lice, dopirala do polovine obraza, ostavljajući
slobodnim samo orlovski nos i dva oka, koja su kolutala beonjačama u senci
gustih obrva.
U tamnoj ostavi, u toj
mračnoj tamnici, u kome je bio osuđen da kruži tamo i ovamo kao grabljivi mačak
pred staklenim vratima salona – stajala su dva ogromna hrastova kreveta, noćni
brlog ujaka i ujne, a ceo zadnji zid je pokrivao veliki goblen, koji se u
nejasnim oblicima nazirao u tamnoj dubini. Kad bi se oči navikle na mrak,
između bambusa i palmi se pomaljao ogromni lav, moćan i mračan kao prorok i
majestetičan kao patrijarh.
Sedeći leđima okrenuti jedan
prema drugom, lav i ujak Hjeronim znali su jedan za drugog i bili puni uzajamne
mržnje. Ne gledajući se, pretili su jedan drugom iskeženim, otkrivenim očnjakom
i grozeći režećom rečju. Ponekad se lav, razdražen, pridizao na zadnje šape,
kostrešio grivu ispružena vrata i njegova strašna rika se valjala oko tmurnog
horizonta.
Onda bi opet ujak Hjeronim
izrastao iznad njega proročanskom tiradom, a njegovo lice se preteći modeliralo
od velikih reči, kojima je nadolazilo, dok mu se brada talasala u nadahnuću.
Tada bi lav bolno sužavao oči i lagano okretao glavu grčeći se pod snagom
božjeg slova.
Taj lav i taj Hjeronim
ispunjavali su tamnu sobicu večitom svađom.
Ujak Hjeronim i Dodo živeli
su u tom tesnom stanu nekako ne obraćajući pažnju jedan na drugog, u dve razne
dimenzije, koje su se ukrštale ne dodirujući se uopšte. Njihove oči, kad bi se
susrele, išle su dalje, preko njih, kao kod životinja dve razne vrste, koje
uopšte ne primećuju jedne druge, nesposobne da zadrže stran lik, koji im je
skroz prolazio kroz svest, nesposobnu da ga u sebi realizuje.
Nikada nisu razgovarali.
Kad bi sedali za sto, tetka
Reticija, između muža i sina, predstavljala bi granice dva sveta, zemljouz
između dva mora ludila.
Ujak Hjeronim je jeo
nemirno, duga brada upadala mu je u tanjir. Kad bi vrata zaškripala u kuhinji,
napola se dizao sa stolice i hvatao tanjir sa supom, spreman da sa svojom
porcijom pobegne u sobicu, ako bi neko stran ušao u stan. Tada bi ga tetka
Reticija umirivala: »Ne boj se, niko ne
ide, to je služavka«. Tada bi Dodo na preplašenog bacao pogled svojih sjajnih
očiju pun gneva i ogorčenja gunđajući nezadovoljno sebi u bradu: »Težak ludak...«
Pre no što je ujak Hjeronim
dobio apsoluciju preterano zamršenih komplikacija života i dozvolu da se povuče
u svoje sklonište u ostavi – on je bio čovek sasvim drugog kroja. Oni koji su
ga znali u mladosti, tvrdili su da taj neukrotivi temperament nije znao ni za
kakve kočnice, obzire niti skrupule. Sa zadovoljstvom je govorio neizlečivim
bolesnicima o smrti koja ih čeka. Posetama u kojima je trebalo da izjavi
saučešće on bi se koristio da pred zaprepašćenom porodicom izloži oštroj
kritici život pokojnika, za kojim se još ni suze nisu osušile. Ljudima koji su
skrivali neke neprijatne i tugaljive lične probleme – prebacivao je to glasno i
podrugljivo. Ali jedne noći se vratio sav izmenjen i van sebe od straha,
pokušavajući da se sakrije pod krevet. Nekoliko dana kasnije se u porodici
raširio glas da je ujak Hjeronim abdicirao sa svih svojih zamršenih, sumnjivih
i rizičnih poslova, koji su mu izrasli preko glave, da je abdicirao na celoj
liniji i definitivno i da je počeo novi život, život ograničen surovim i
strogim, iako za nas nerazumljivim pravilima.
U nedelju po podne dolazili
smo svi tetka-Reticiji na malu porodičnu užinu. Ujak Hjeronim nas
nije poznavao. Sedeći u sobici bacao je kroz staklena vrata divlje i preplašene
poglede na taj skup. Ponekad je, međutim, iznenada izlazio iz svoje usamljene
odajice u šlafroku dugom do zemlje, s bradom koja se talasala oko lica, i
praveći rukama pokret kao da nas razdvaja, rekao: »A sada preklinjem vas,
raziđite se tako kako ste tu, rasturite se kradom, potajno i
neprimetno...« Zatim bi preteći nam
tajnstveno prstom, spuštenim glasom dodavao:
»Svuda već govore: Di-da.«
Tetka bi ga blago ugurala u
sobicu, a on bi se na vratima još preteći osvrtao i s podignutim prstom
ponavljao: »Di-da.«
Dodo nije odmah shvatio sve,
nego lagano, i prolazilo je nekoliko trenutaka ćutanja i konsternacije, pre no
što bi situacija postala jasna u njegovoj glavi. Tada bi prelazeći očima sa
jednog na drugog, kao da traži potvrdu da se desilo nešto veselo, prskao u smeh
i smejao se bučno i sa zadovoljstvom, sažaljivo vrteo glavom i ponavljao
smejući se: »Težak ludak...«
Nad kućom tetka-Reticije se
spuštala noć, pomuzene krave su se u mraku češale o daske, devojke su spavale u
kuhinji, iz vrta su dolazili mehuri noćnog ozona i rasprskavali se u otvorenom
prozoru. Tetka Reticija je spavala u dnu svog velikog kreveta. Na drugom je kao
ćuk sedeo u jastucima ujak Hjeronim. Njegove oči su bleštale u mraku, brada mu
je padala na zgrčena kolena.
Lagano je silazio s kreveta
prikradajući se na prstima tetki. Stajao je tako nad njom pritajen kao mačka za
skok, naježenih obrva i brkova. Probuđena, tetka se prestrašila te glave sa
iskričavim očima koja je frktala.
– Idi, idi u krevet –
govorila je terajući ga kao petla pokretom ruke.
Povlačio se frkćući i
osvrćući se nervoznim pokretima glave.
U drugoj sobi je ležao Dodo.
Dodo nije umeo da spava. Centar sna u njegovom bolesnom mozgu nije funkcionisao
pravilno. Vrteo se, bacao u postelji, prevrtao sa strane na stranu.
Madrac je škripao. Dodo je
teško uzdisao, dahtao, ustajao, nemoćan u jastucima.
Neživljeni život se mučio,
patio u očajanju, vrteo kao mačka u kavezu. U Dodovom telu, u tom telu idiota,
neko je stario bez doživljaja, neko je sazrevao za smrt bez
ijedne mrvice sadržine.
Iznenada je grozno zajecao u
mraku.
Tetka Reticija potrča k
njemu iz kreveta: »Šta ti je Dodo, boli
li te nešto?«
Dodo zaprepašćen okrenu
glavu. – Ko? – upita.
– Zašto jaučeš? – pita
tetka.
– To nisam ja, to je on...
– Ko on?
– Zazidani...
– Ko?
Ali Dodo rezignirano odmahnu
rukom: »Eh...« i okrenu se na drugu stranu. Tetka Reticija
se na prstima vrati u krevet. Kad je prolazila ujak Hjeronim joj popreti
prstom: »Svuda već govore: Di-da...
«
Preveo s poljskog Stojan
Subotin
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------