Бранислава
Стојановић:
Искушење
"Опседнутости":
јужнословенске
преводне
интерпретације
једне
приповетке
Бруна Шулца. –
[у:] 110
година
полонистике
у Србији:
зборник
радова / [уредник
Петар Буњак]. –
Београд:
Славистичко
друштво
Србије, 2006. – стр. 215-231.
[XLIV skup slavista Srbije]
Kratak osvrt na recepciju Šulcove pripovetke "Nawiedzenie" i raznovrsnost naslova na srpskom,
slovenačkom, bugarskom, hrvatskom i makedonskom jeziku – dali su dovoljno
povoda i materijala za interpretaciju same pripovesti.
Ključne reči: Bruno Schulz – "Nawiedzenie", prevođenje, biblijski motiv – borba s anđelom.
Od prvih prevoda krajem 50-ih do početka
90-ih godina prošlog veka, kada popularnost ovog poljskog pisca, upravo na
stogodišnjicu rođenja 1992. dostiže vrhunac, pa sve do danas, pripovetke
Bruna Šulca su objavljene u više stotina posebnih izdanja na 33 jezika iz celog
sveta [1]. Zbog svoje kompleksne metaforike i barokne stilistike, kao i zbog
raznovrsnih i ne uvek jasnih aluzija na poznate mitske obrasce, Šulcova proza
odavno je predmet translatoloških analiza i podsticaj za nova iščitavanja,
interpretacije i prevode.
Na poljskom bi naslov ovog mog referata bio
jednostavno Nawiedzenie
"Nawiedzenia" i bio bi to uočljiviji pleonazam nego što zvuči na srpskom.
Moje interesovanje baš za ovu pripovetku potiče upravo iz činjenice
da naslovi drugih Šulcovih priča iz njegove prve zbirke nemaju tako široku
lepezu prevodnih rešenja u južnoslovenskim izdanjima. Iskušenje
"Opsednutosti" kontrastira najstarija i najnovija tumačenja.
Raznovrsnost naslova Šulcove pripovetke "Nawiedzenie" (Sklepy cynamonowe,
1934) [2] u južnoslovenskim prevodima zanimljivo se grupiše pre svega
hronološki: prvo se na srpskom pojavilo "Iskušenje" (Stojan Subotin, 1961) [3], zatim na slovenačkom u periodici "Preskušanje" (Niko Jež, 1986) [4], a onda u okviru zbirke kao "Obisk duhá" (Katarina Šalamun-Biedrzycka, 1990) [5], iste godine na bugarskom "Обладан
от зла сила" (Магдалена
Атанасова, 1990) [6], potom na
hrvatskom "Opsjednutost" (Dalibor Blažina, 1998) [7] i na makedonskom "Опседнатост"
(Лидија
Танушевска, 2004) [8]. Kao kuriozitet treba dodati da je ova priča
još jednom prevedena na srpski, ali s nemačkog, pa je tako dobila nešto
drugačiji naslov – "Преиспитивање" (Страхиња
Шуљагић, 1993) [9].
Mada se
"razumevanje po rečniku" inače odavno smatra nekakvim
surogatom razumevanja [10],
u pokušaju da rastumačim ovakvu šarolikost naslova proveravala sam najpre
njihova leksikografska značenja, pošto se iz konteksta ne može precizno
definisati naslovni pojam. Rečnik Doroševskog
beleži samo "nawiedzanie",
ali ne i "nawiedzenie".
Naravno, ne postoje dve reči različitog značenja, nego su u
pitanju varijante sa preglasom u glagolskoj imenici koja je nastala od iste
reči ali različitog glagolskog vida:
nawiedzać ndk / nawiedzić dk 1. «o kataklizmach, klęskach, chorobach, nieszczęściach itp.:
wydarzać się, trapić, nękać, dotykać»; 2. przestarz. dziś podn. a. żart.
a) «przybywać do kogoś w odwiedziny, w gościnę, z
wizytą; przybywać do jakichś miejscowości, miejsc;
odwiedzać; niekiedy także: zwiedzać co»; b) «o bóstwie: napełniać, obdarzać (łaską,
ukojeniem, spokojem), zsyłać natchnienie; natchnąć»; c)
«dotykać opętaniem, szaleństwem» [11]
Savremeni rečnik poljskog jezika
(elektronska verzija PWN-a) takođe ne navodi
derivate, pa ni ovu glagolsku imenicu, nego samo glagol "nawiedzać/nawiedzić", a razlika u odnosu na Doroševskog u ovom slučaju je
veoma indikativna: spojena su dva poslednja objašnjenja – pod b) i
pod c), pa je tako gotovo nestala razlika između božanskog
nadahnuća i obuzetosti, odnosno ludila pod uticajem zlih sila:
3. przestarz. «o mocach nadprzyrodzonych: obdarzać łaską, zsyłać
natchnienie; dotykać opętaniem, szaleństwem; wstępować
w kogoś» [12]
U dvotomnom poljsko-srpskom rečniku stoji
odrednica "nawiedzenie"
sa čak četiri značenja, od kojih su prva tri okvalifikovana kao zastarela,
a četvrto je religiozni pojam. Dakle, pod 1. poseta, pohod; 2.
nadahnuće, 3. mahnitost, ludilo; i pod 4. Pohod Blažene Device Marije.
Nešto opširnije su navedena značenja uz glagol "nawiedzić": 1. pogoditi, zadesiti,
snaći ([kad se radi] o nesreći, bolu, bolesti i sl.); 2. zast.
i šalj. uzv. posetiti, pohoditi; 3. zast. nadahnuti,
ispuniti; 4. zast. obuzeti, spopasti, opsesti, opsednuti ([kad je
reč] o ludilu, besu i sl.), sve to uz ilustraciju nekoliko
karakterističnih fraza, od kojih je najzanimljivija vezana za poslednje
značenje: "ktoś nawiedzony przez diabła zast. neko opsednut đavolom" [13].
Međutim, u rečniku Doroševskog uz pridev "nawiedzony" naglašeno je da u imeničkoj funkciji ova reč
"prema starim verovanjima" označava čoveka koji je "nawiedzony przez bóstwo lub złego ducha". Površnim tekstualnim pretraživanjem interneta
može se zaključiti da je u savremenom poljskom jeziku reč "nawiedzenie" pre svega zastupljena u pomenutom
religioznom kontekstu i da se, osim kao naslov Šulcove pripovetke, javlja još
samo na sajtu jednog poljskog egzorciste i parapsihologa, izvesne Vande
Prontnjicke, koja to, naravno, razume kao "obuzetost đavolom". Uzgred, treba napomenuti da u poljskoj kulturi
egzorcizam nije nešto što se isključivo vezuje za oblast parapsihologije,
pošto se pojam "egzorcyzm" (u smislu odbrane od Zla) javlja i u katoličkoj svakodnevnoj
praksi i kao takav objašnjava u katehizisu [14].
Po navedenim leksikografskim definicijama,
čini se da su u prevodu precizni samo ovi najnoviji (hrvatski i
makedonski). Dvosmerni poljsko-makedonski rečnik ne nudi, doduše, doslovno
takvo rešenje, nego tek za pridev "nawiedzony" daje "przestarz. наваен (од
зло, од зли
духови, од
божество)" [15] i sugeriše ono značenje koje prepoznajemo u bugarskom naslovu ("Обладан
от зла сила"), mada se i u ovako malom rečniku pored zlih duhova pominje i božanstvo.
"Опседнатост"
i "nawiedzenie" nisu obrađeni u tom rečniku.
Poljsko-hrvatski rečnik navodi značenja koja se uglavnom poklapaju sa
definicijama iz rečnika PWN,
te je kao drugo značenje, arhaično i knjiško, za glagol "nawiedzić" navedeno: "opsjesti, doći (pojaviti se) u snu, doći u san, navjestiti,
pohoditi [...]", a kao četvrto "obuzeti, opsjesti, začarati, ući u koga ([misli se na] zle
sile), biti bjesomučan" [16]. Ni u hrvatskoj kulturi pridev "opsjednut" ne asocira odmah na egzorciste i
često je neophodno dodati neku reč da bi pojam bio jasniji. Ipak,
najnoviji hrvatski rečnik na prvo mesto stavlja upravo to značenje:
"opsjednut 1. koji je pod uticajem kakvih nadnaravnih sila, najčešće zlih;
ureknut", a tek kao drugo ono kolokvijalno: "2. razg. koji se ne može može otrgnuti od kakvih misli, ideja,
planova" [17]. Lingvističku leksikografiju treba ipak proširiti još nekim
izvorima. U hrvatskom izdanju Rečnika ezoterije Pjera Rifara (objavljen u Zagrebu 1989) piše da je "opsjednutost → posjednutost promjena ličnosti za čijeg trajanja čovjekom, životinjom ili skupinom
upravlja 'duh' (predočen kao demon, duša pokojnika, egregor i sl) koji im
oduzima slobodu djelovanja, mišljenja i govora čineći ih svojim
sredstvom ili medijem" [18]. Međutim, za "opsednutost" u tom značenju (odnosno
"obuzetost") – u poljskom jeziku odavno postoji preciznija reč: opętanie [19].
Indikativno je da su oba naslova iz 1990.
godine, u bugarskoj i u novijoj slovenačkoj varijanti Šulcove pripovetke,
proširena rečima "zla sila", odnosno "duh". Za razliku
od bugarskog, gde se jasno daje tumačenje o prirodi sile pod čijim uticajem
se nalazi glavni junak, u novom slovenačkom naslovu ("Obisk duhá") pojavljuje se reč šireg semantičkog
spektra, a u osnovi je – poseta ("obisk – 1. bivanje,
zadrževanje pri kom zaradi prijateljskih, družabnih stikov; 2. glagolnik od
obiskati" [20]).
Bugarsko
"обладáвам /
обладáя" znači prosto "posedovati, imati, biti vlasnik čega" [21] i jasno je da je i ta reč
sintaksički morala biti nečim dopunjena i konkretizovana.
"Iskušenje" je
pak, prema starom Benešićevom hrvatsko-poljskom rečniku – "pokusa, pokuszenie, próba" [22]. I u staropoljskom je "nawiedzenie" značilo prosto "doświadczenie, próba" [23]
i to tumačenje može se prepoznati u prvom slovenačkom naslovu ("poskúšanje – pokušavanje,
ogledanje, probanje; poskúšati – 1. pokušavati, ogledati, probati; 2. eksperimentisati"
[24]), ali i u prvom južnoslovenskom prevodu, jer "iskušenje" osim
osnovnog – na srpskom ima i sekundarna, arhaična značenja. Rečnik SANU tu
reč definiše kao: "1. а. стање,
расположење,
жеља, страст која
некога
наводи, мами
на нешто што
се коси с
одређеним
нормама [...], б.
ситуација
пуна тешкоћа,
препрека,
опасности [...], в.
властито
страдање,
несрећа,
патња; 2. проба,
испит,
провера; 3. заст.
искуство,
сазнање" [25].
Nisam odolela da ne proverim kako su "Nawiedzenie" protumačili
na slovenskom severu, koji bi u principu trebalo da bude bliži Šulcu.
Češki prevodilac je to doslovno shvatio kao religiozni pojam [26]
– "Navštívení" (Hana Jechová, 1968), a
na slovačkom je ova priča objavljena pod naslovom "Posadnutosť" (Félix Uváček, 1989). Zanimljivo, ispostavlja se da su najmanje dilema
imali prevodioci na istočnoslovenske jezike, jer su našli korenski srodne
reči. Postoje čak dva prevoda na ruski, koja se inače u
pojedinim naslovima prilično razlikuju, ali u ovom slučaju oba
prevodioca su se odlučila za "Наваждение" (Асар Эппель,
1993; Леонид
Цывьян, 2000). Inače, u savremenom ruskom
"наваждéние" znači "priviđenje,
halucinacija; bunilo"
[27], ali preko rusko-slovačkog
rečnika ne može se ni naslutiti "nawiedzenie", odnosno "posadnutosť", pošto tamo stoji da je "наваждéние
– prelud, vidina, ošiaľ" [28]. I na
ukrajinski su Šulca prevodili u više navrata, ali ne i ovu pripovetku, pa se ona pojavila samo u okviru kompletne zbirke kao "Навіженство" (Андрій
Шкраб’юк, 1995). Pridev "навіжéний"
na ukrajinskom znači prosto –
"lud, šašav" [29]. Kako će se ispostaviti, ni ovakve interpretacije ne odstupaju od
onog što se može iščitati iz same pripovetke.
Ali zašto je ova Šulcova pripovetka uopšte
tako naslovljena?
Nakon nekoliko opisnih pasusa posvećenih
porodičnoj kući na trgu i njenim čudnim stanarima, narator odmah
daje informaciju da je otac bolestan, da danima ostaje u krevetu,
nervirajući se svaki put kad otvori trgovačke knjige i počne da
pregleda račune. Naracija je u početku tek ovlašno mistifikovana i
ekspresivna. Teško je razaznati prirodu bolesti glavnog lika, pošto ubrzo
počinju opisi uživljavanja junaka (i naratora) u tipično šulcovske
"gustine tapeta", arabeske koje oživljavaju, namiguju i šapuću.
Tek posle, kad čudno stanje bolesti postaje nerazumljivo i za samog
naratora, on se distancira od svog junaka i nastavlja pripovedanje u množini i
iz daljine ("čuli smo kako razgovara s Bogom", "čuli
smo kako je duh ušao u njega", "čuli smo tutnjavu borbe i
očev jauk") i tek u tom delu priče stanje dolazi do dramske
kulminacije, ubrzo potom i do narativnog smirivanja i ponovnog približavanja
junaku. Drugo poglavlje već mirnije iznosi slične informacije, stanje
zdravlja se nije popravilo, ali "sa Bogom se izgleda bio sasvim pomirio"
[30].
Dakle, pominje se samo Bog, nekakav je duh eventualno ušao u Jakuba, ali iz
teksta proizilazi da ono leksikografsko upućivanje na "zle
sile", odnosno đavola – nema nikakvog osnova, barem što se tiče
ove Šulcove pripovetke.
Prema tabeli koju je još pre četvrt veka ustanovio
Vojćeh Viskjel [31],
Šulcovo "Nawiedzenie"
ima tipičnu trodelnu strukturu: u početku imamo opis apatije i
učmalost predstavljenog sveta (tu on smešta početne informacije o
očevoj bolesti, a ne kratak uvodni opis grada), centralni deo je
ekspanzivan (u ovom slučaju to je topos "svađe s Bogom") i
na kraju – treći deo koji predstavlja smirivanje, a koji po Viskjelu
počinje već sa prvim rečenicama drugog poglavlja, tačnije
sa rečenicom koja doslovno to i iskazuje ("Potem przyszedł okres jakiegoś uciszenia, ukojenia wewnętrznego, błogiej pogody ducha."). Tačno je da se naracija tu
smiruje, da više nema ekspresivnih opisa "ludila" glavnog junaka, ali
svi simptomi su i dalje prisutni, možda još i čudniji.
Centralna epizoda u kojoj se Jakub
"svađa s Bogom", zbog jasne aluzije na starozavetnog Jakova
("tytan ze złamanym biodrem") – tradicionalno se dovodi u vezu sa biblijskim motivom borbe
Jakova sa anđelom [32],
mada ima osnova i da se lik oca u ovoj Šulcovoj priči poveže sa nekim od
starozavetnih proroka (pa i sa Ilijom, kako neki neargumentovano tvrde [33]).
Dakle, centralni deo, onaj zbog kog verovatno priča i nosi naslov "Nawiedzenie", davno je identifikovan kao sukob, ali
ni iz jedne jedine aluzije ne proističe da se tu našla nekakva zla sila,
nego se čak Bog imenuje, suprotno jevrejskoj tradiciji i zabrani.
Međutim, ni sami biblisti nisu poverovali
starozavetnom Jakovu da se susreo s Bogom u obličju anđela, pa ne
treba zameriti ni prevodiocima što se kolebaju u tumačenju ove Šulcove
pripovetke neobičnog naslova. "Jakovljevo rvanje s noćnim
neznancem jedno je od najdiskutabilnijih mjesta u kršćanskim komentarima
Biblije. [...] Po najstarijim komentarima i u najstarijoj ikonografiji Jakov se
bori s anđelom, pod kojim se figurativno podrazumeva (nevidljivi) Bog, koji
– u obliku fizičke borbe – iskušava svog izabranika Jakova." [34]
Drugo tumačenje navodi da je Jakovljev protivnik zapravo bio anđeo
čuvar njegovog brata Isava [35],
ali takvi detalji nisu bitni za ovu priču. Nije čak važan ni epilog
te borbe po kojem je Jakov iznudio blagoslov od svog protivnika, dobio novo ime
(Izrael) i time označio svoju simboličnu pobedu. Sama centralna borba
između čoveka i anđela u likovnoj umetnosti je imala nekoliko
slavnih tumačenja (Rembrant, Gistav Dore, Ežen Delakroa, Pol Gogen). Ovako
široko rasprostranjen biblijski motiv morao je biti poznat Šulcu, a sa danas
već bogatijom referentnom literaturom možemo eventualno istražiti kakve
asocijacije na taj pojam ima savremeni čitalac.
U poljskom izdanju Rečnika anđela
Gustava Dejvidsona uz ilustraciju Ežena Delakroa stoji komentar da se taj
anđeo obično identifikuje kao Metatron, Penuel ili Samael [36]. Prema istom rečniku, Penuel je kao anđeo
manje poznat u literaturi, a već samo njegovo ime govori da je
"obličje Božje". U Knjizi postanja to nije ime anđela, nego
toponim (u Daničićevom prevodu Fanuil), ime mesta gde se Bog javio
Jakovu [37].
Metatron je u nekanonskim spisima Starog zaveta jedan od najviših
arhanđela, u Talmudu čak anđeo koji posreduje između Boga i
ljudi, a u jevrejskoj mističkoj
tradiciji – anđeo smrti [38].
Iz odrednice za ovog trećeg, koji je i najpoznatiji kao anđeo smrti,
može se saznati da u ovoj epizodi sa Jakovom u spisima jevrejske mistike, osim
njegovog imena, funkcionišu još neka (Mihajlo, Urijel), ali u najpoznatijoj
kabalističkoj knjizi, u Zoharu, samo se on pominje u toj ulozi [39].
U jednom svom romanu Isak Baševis Singer navodi da postoji kabalistički
zapis "u kojem je bilo objašnjeno da svakom samrtniku dolazi Samael [...]
i podbada ga da se odrekne Boga; otuda je najbolje da se svako [...]
bogohuljenje unapred poništi" [40].
Anđeo smrti se i u jevrejskom folkloru vezuje za glavnog – palog
anđela.
Ne dovodeći u pitanje Božje prisustvo,
savremena strukturalistička analiza ove starozavetne epizode, koju je
izveo Rolan Bart [41]
u okviru šire biblijske legende o Jakovu – vidi čak isti raspored funkcionalnih delova priče kakve je Vladimir Prop
pronašao u komparativnim analizama bajki. To samo potvrđuje da su bitni
elementi mita i u biblijskom tekstu sačuvani. Različita tumačenja
ovog očigledno tamnog mesta prenosi knjiga Hebrejski mitovi [42],
gde se između ostalog napominje da "Božja ruka nije mogla lako da se
razlikuje od satanine", a da samo "odbijanje protivnika da otkrije
svoje ime ne čini ga nužno Bogom", mada su komentatori Biblije za obe
teze pronašli analogije na drugim mestima svetog teksta [43].
Isti izvor navodi i "različita midraška gledanja na to rvanje Jakova
s 'nekim', u kome on kasnije prepoznaje Boga", gde stoji i komentar autora
Hebrejskih mitova – da je ipak bilo nedopustivo to shvatiti kao metaforu
za čovekovu borbu protiv Boga – u molitvi [44].
Pogrešno ili ne, jedan takav neobičan vid molitve, upravo na granici
bogohulnog u današnjem hrišćanskom poimanju religije, javlja se u poznom
judaizmu [45],
a za književnost je odličan materijal [46].
Ako se vratimo Šulcu i setimo da njegov Jakub stalno obitava u "regionima
velike jeresi" – onda ni ovakva tumačenja ne bi trebalo uzeti kao
neobična.
Šulc je inače često u svojoj prozi
aludirao na biblijskog Jakova i vezivao se za mnoge druge epizode biblijskog
imenjaka svog oca, potom i za njegovog sina Josifa (kad je saznao za veliki
roman Tomasa Mana), gradeći tako svoju "mitizaciju stvarnosti" i
svoju "privatnu mitologiju". Aluzija na istu epizodu starozavetnog
Jakova postoji i u "Mrtvoj sezoni" iz 1936. godine (poslednja u nizu
pripovedaka pre nego što će se 1937. pojaviti objedinjene u zbirci Sanatorijum
pod Klepsidrom) [47].
A da bi se razumelo "Nawiedzenie" ("Iskušenje") treba pročitati "Martwy sezon"
("Mrtvu sezonu"), naglašava Vladislav Panas u svojoj prvoj knjizi o
Šulcu [48],
upravo povodom "titana slomljenog bedra". No, varijacije istog motiva
u Šulcovoj prozi ne moraju uvek imati isto značenje. U "Mrtvoj
sezoni" opisana je Jakubova borba sa "crnobradim", njegovim
čudnim gostom o kojem se ne zna mnogo, mada narator kasnije naglašava
"da je to morao biti moćan demon, jedan od stubova Zemaljskog saveza
kreditora" [49].
Posle borbe s njim, Jakub je opet "lako hramao na jednu nogu", ali
osim tog signala (i otvorenog
poređenja u prethodnom pasusu), nema nikakvih
drugih aluzija na biblijsku borbu s anđelom. U priči "Nawiedzenie" ima više elemenata da se to bukvalno
shvati kao susret i težak sukob s Bogom, pošto se konkretno i pominje (čak
blasfemično imenuje i opisuje, uprkos jevrejskim kodeksima), ali tu nema
nikakve direktne borbe, to je tek "dijalog strašan kao govor
gromova", u kojem Bog / Jehova / Demijurg ostaje na granici kod prozora i
ne približava se gnevnom i bučnom Jakubu (ili bar scena sukoba naratoru
nije vidljiva). Ironična perspektiva završne scene tog "sukoba"
uklapa se u slične parodične konfrontacije svetog i profanog u
Šulcovoj prozi, sa čak naglašenim degradiranjem sopstvene narativne
ekspanzije u spuštanju i sa sakralnih i sa semantičko-stilskih visina. Tek
na kraju pripovedač razotkriva banalnu pozadinu svoje "mitske"
fascinacije, kad postaje jasno da je prosto reč o bolesnom čoveku
koji ima problema sa probavom.
A da izvori i aluzije kod Šulca nisu vezani
isključivo za teološka tumačenja starozavetnih legendi, svedoči
i jedan rad koji upravo na ovom pitanju komparativno istražuje veze između
Šulca i jednog nemačkog pesnika – R. M. Rilkea [50],
za kojeg se zna da ga je Šulc pomno iščitavao u originalu. Kao što je danas poznato iz delimično
sačuvane Šulcove prepiske, Rilkeova i poezija i proza bili su veoma važni
za čitavo njegovo umetničko poimanje sveta, ali koliko je tu bilo
uticaja na Prodavnice cimetove boje – nije do kraja istraženo [51].
Lično se ovde ne bih upuštala u takva poređenja, pošto mi ni
gorepomenuti rad nije dostupan, samo bih podsetila na jedan stih koji se barem
dvaput ponavlja u Devinskim elegijama: "Svaki je anđeo
strašan" [52].
Inače, Šulcovo "Nawiedzenie" na nemački je
prevedeno kao "Heimsuchung"
(Josef Hahn, 1961). Elektronskim pretraživanjem Rilkeovih dela [53]
ova reč se lako pronalazi:
jedna pesma iz ciklusa Das Marien-Leben (1912) naslovljena je "Mariae Heimsuchung", a u romanu
Zapisi Maltea Lauridsa Brigea (Die Aufzeichnungen des Malte Laurids
Brigge, 1910) ista reč se javlja dva puta i uvek je na srpski
prevođena kao "iskušenje" [54].
Rilkeova lirska proza ne dopušta opet jednoznačno tumačenje ovog
pojma, ali indikativno je da se to poklapa sa Subotinovim naslovom i to nas
opet vraća na hronologiju objavljivanja. Francuski, srpski i nemački
prevod Šulcove proze pojavili su se prvi u svetu – iste 1961. godine i svim tim
prevodiocima, ako su uopšte od nekog tražili konsultacije, verovatno je isti
čovek sugerisao svoja tumačenja. To je tada mogao biti samo Artur
Sandauer, još za Šulcova života autor jedne od retko uspelih recenzija, potom i
njegov prijatelj, a posle rata njegov promoter u inostranstvu, zbog čega
je logično mogao imati ulogu prevodilačkog arbitra [55].
U istoriji prevođenja poznato je da
naslovi često bivaju izmenjeni do neprepoznatljivosti, da je to uglavnom posledica nastojanja da se delo razjasni ili prosto iz nemogućnosti da se premoste međujezičke
razlike, ali i da se u prevođenju naslova ponekad oseća "idejni
stav prevodioca" [56].
Prvi Šulcov južnoslovenski prevodilac – Stojan Subotin, u polonistici je
inače upamćen upravo kao jedan od najstrožih kritičara prevoda svojih prethodnika, zbog čega bi se
moglo očekivati da je do savršenstva dovedeno ono relativno malo prevoda
koje je potpisao. Sitne slovoslagačke (ili daktilografske) greške upravo u
"Iskušenju", kao što su zamena gvožđe / grožđe,
moćni / noćni, ili slovo / olovo na
drugom mestu – dokazuju samo da je prevod u rukopisu bio ispisan ćirilicom
i da kasnije nije bilo prevodiočeve korekture. Manje su primetne još
neznatnije, tipično polonističke greške izazvane
međujezičkim interferencijama (kao što je polj. "lustro" [= ogledalo] / luster,
takođe u "Iskušenju") – verovatno zato što je prevod rađen
na brzinu (trebalo je ipak da bude prvi u svetu, kako je najavljivano u
poljskoj periodici [57]),
ali i zato što se reč pojavljuje u neočekivanom kontekstu, kad je
površnim čitanjem nebitno da li se radi o "bledim lusterima" ili
ogledalima. Takvih neobičnih spojeva ima kod Šulca mnogo i greške su
uočljive tek nakon višegodišnjeg iščitavanja. U uporednom
čitanju originala i prevoda više upada u oči izostavljanje
čitave rečenice (o velikom Sinhedrionu) u "Noći velike
sezone", a tek iz sekundarne literature postaje jasno da nije bezazlena
zamena Mojsije/Mesija [58]
u "Genijalnoj epohi", u priči u kojoj se Mesija jedini put
pominje, a koja je prvobitno bila deo danas legendarnog (i izgubljenog?)
Šulcovog romana pod istim naslovom. Mada je konkretno ova činjenica
Subotinu bila poznata, pa je tako u svom predgovoru obznanio i mnoge druge, u
Poljskoj sad već zaboravljene detalje o Šulcu, u vreme kad je izašlo prvo
posleratno izdanje (1957), nije se mnogo insistiralo na brojnim aluzijama koji
su prisutni u Šulcovoj prozi. S obzirom na vreme nastanka, Subotinov prevod je
ipak zapanjujuće precizan i arhaičan u mnogim detaljima, pun
zaboravljenih reči i bez ambicija da sintaksički interveniše u
tekstu. Ne treba, na kraju, zaboraviti i da u to vreme nije bilo mnogo
pomoćne leksikografije, ponajmanje ne poljsko-srpskih rečnika, te da
je u periodu od 1959. (kada je verovatno prevod završen) do 1961. godine (kada
je objavljen) – izašao tek prvi tom Rečnika SANU, a rečnik
Doroševskog, barem onaj tom koji objašnjava "nawiedzenie" – tek sledeće godine. Međutim, zbog primera u kojem
će nestati leksičko izjednačavanje glavnog lika sa starozavetnim
imenjakom (čovek / muž: primer VIII u tabeli) – neminovno se otvara pitanje
prevodilačke (auto)cenzure. Takva nesavesna kreativnost, kad prevodilac za
istu reč pronalazi sinonime u svom jeziku, direktno zadire u
interpretaciju teksta. Ako je u istoj rečenici, ma koliko ona bila
dugačka, ista reč prevedena jednom kao "čovek" (kad se
odnosi na Jakuba), a drugi put kao "muž" (kad se odnosi na
starozavetne proroke), to ne prenosi da u tekstu postoji identifikacija i to se
ne sme menjati prema sopstvenom viđenju sveta. Slična intervencija
primetna je i u bugarskom prevodu, ali tamo je tek neznatna zamena
pridevsko-imeničke sintagme pojednostavljena poimeničnim pridevom.
Inače, pravopisna moda socijalističkih zemalja, u širem vremenskom i
prostornom okruženju, primetna je samo u srpskom izdanju iz 1961. i bugarskom
iz 1990. – gde je redovno reč "Bog" pisana malim slovom
(suprotno čak i prvom poljskom posleratnom izdanju iz 1957. godine, po
kojem su se oba prevodioca rukovodila [59]),
što znači da su pravopisni kodeksi socijalističke ideologije imali
uticaj samo na ta dva prevoda i to se poklapa sa intervencijom u slučaju
"mąż".
Naknadnim interpretacijama moglo bi da se doda da kod Šulca i nije reč o
Bogu, pošto je današnjim šulcolozima jasno da je to "ateistički
Bog" [60],
ali takva sloboda interpretacije prevazilazi prevodilačke kompetencije.
Za razliku od mnogih drugih naslova po kojima
je Šulcov opus prepoznatljiv ("Sklepy cynamonowe", "Sanatorium pod Klepsydrą", "Traktat o manekinach", "Ulica Krokodyli", "Genialna epoka"), "Nawiedzenie" kao da nije dovoljno "šulcovski" da bi bio uzet
za naslov neke od brojnih adaptacija za film i pozorište, bilo u Poljskoj, bilo
drugde u svetu. Izuzetak je samo Nemačka, gde je pod naslovom Heimsuchung 1995.
godine objavljen strip koji je uradio Diter Jit (Dieter Jüdt) [61].
Antologijski izbori poljske proze takođe radije uključuju neki od
popularnijih naslova. Pripovetka je prilično marginalizovana i u
naučnim publikacijama: mada je relativno tipične strukture, šulcolozi
je veoma retko citiraju, a još ređe zasebno interpretiraju. Razlog tome je
možda upravo u tim kontroverznim aluzijama i ezoteričnoj tematici (ali sa
naglašeno banalnom pozadinom), što se efektnije i jasnije oslikava u drugim
pripovetkama.
Situacija se poslednjih godina ipak menja.
Počev od 2000. godine čak tri disertacije [62]
osvrću se na ovu pripovetku. Za autora Jungovske interpretacije mita
oca u prozi Bruna Šulca ova pripovest je posebno važna, ali tumačenja
Tomaša Olhanovskog previđaju kompleksnu i čak grotesknu
komičnost ove Šulcove priče, pošto se on fokusira isključivo na
topos smrti, "lepotu Tanatosa", kako u podnaslovu naglašava svoja
interesovanja [63].
Tragom jednog starog (i loše) prevedenog članka [64],
Miloš Bukvalt dobro tumači Šulcovu ironiju u ovoj priči, ali
čitavom poglavlju svoje knjige Književni portreti jevrejskih očeva
u prozi Bruna Šulca i Danila Kiša, posvećenom toposu "kłótnia z Bogiem"
(svađa s Bogom), autor daje podnaslov koji sugeriše da je glavni junak
duševni bolesnik i čak u medicinskoj literaturi traži odgovarajuće
dijagnoze za njegove fobije [65].
Knjiga D. K. Sikorskog Simbolični svet Bruna Šulca daje mnogo novih
informacija o predmetu i kontekstu u kojem je Šulcova umetnička vizija
nastajala, ne samo literarna nego i likovna, čak teži da ne zanemari širi
aspekt jevrejske tradicije i simbolike, ali povodom "Nawiedzenia" samo konstatuje signale po kojima Jakub liči na kabaliste
dok čita svoje trgovačke knjige (zbog pokreta u "bezglasnoj
meditaciji"), naglašavajući čak da ova scena "razgovora s
Bogom" ima biblijsku stilizaciju i neku vrstu parafraze psalama; u
krajnjem sumiranju on primećuje da je Bog ovde označen velikim slovom
i da razgovor s Bogom sigurno aludira na molitvu [66].
Nešto podrobnija interpretacija ove pripovetke data je i u podužoj fusnoti
jednog referata koji se tiče Šulcovih "Ptica" [67],
gde je posebno uočen kontrast munje i mraka, a upravo se iz tmine noći
Bog pojavljuje i sa tim identifikuje, kao što sugeriše epilog nawiedzenia: "Z nagła otworzyło się okno ciemnym ziewnięciem i płachta ciemności wionęła przez pokój." (Subotinov prevod:
"Iznenada se prozor otvorio tamnim zevom i plahta mraka prođe kroz sobu".)
Słownik schulzowski (2003), publikacija koja obrađuje sve važnije aspekte Šulcovog
dela, na više mesta navodi "Nawiedzenie", ali se tek nekoliko interpretativnih rečenica može
pročitati pod odrednicama "Ironija" i "Otac". Pjotr
Milati povodom ironije kao postupka piše o kompromitaciji mitoloških shema i za
primer uzima ovu pripovetku, pošto je tu otac opisan kao biblijski patrijarh
koji tokom klistiranja upada u kontemplaciju [68].
Isti autor na drugom mestu poredi ovu priču sa "Bubašvabama" i
prepoznaje kamuflirani zapis o bolesti, slabljenju i pretnji gubljenja
identiteta, što će kasnije dovesti do metamorfoza [69].
Duži članak o ocu u istom rečniku pominje "Nawiedzenie" kao početak Jakubovih opsesija, gde se on kao vlasnik
radnje vremenom sve više gubi u tajanstvenim ritualima i udaljava od ljudske
stvarnosti [70].
Epizoda sa aluzijom na biblijskog Jakova jeste
centralna u ovoj Šulcovoj pripoveci, ali nije i jedina zbog koje bi ona nosila
naslov "Nawiedzenie".
U širem shvatanju ovog pojma, naročito ako to ne bi bila prosto
"poseta", dalji tok ove relativno kratke pripovesti sugeriše da tu
nije bio kraj Jakubovog ludila i bolesti uopšte. Naprotiv, ono je otišlo dalje,
hiperbolično čak dovelo do mogućnosti fizičkog nestajanja.
I zato je u osnovi sekundarno pitanje kako se u Šulcovo vreme razumevala
starozavetna legenda o Jakovu i anđelu i da li je pisac naslovni pojam
"nawiedzenia" upotrebio u
sakralnom značenju, pošto je sasvim izvesno da je znao za ambivalentna
tumačenja i da je upravo zbog toga to ostavio višeznačno. Sam tekst
ne daje dovoljno jasne sugestije o prirodi te borbe, narator se drži na
distanci i nema čak ni odjeka svedoka kao kasnije u "Mrtvoj
sezoni".
Ovo je, dakle, kompleksno pitanje koje
prevazilazi kompetencije jednog poloniste i od prevodioca zahteva ne samo šire
istorijsko i geopolitičko, kulturološko, teološko i književnoistorijsko
predznanje, nego pre svega poznavanje poetičkih načela samog pisca.
Iako je odavno ustanovljeno da "među originalom i prevodom ne može
biti identičnosti" [71],
svaki prevod predstavlja pokušaj ponovnog iščitavanja. Tek s takve
pozicije, ako jezik ne dopušta dvosmislenost naslova, prevodilac je
prinuđen da dâ tumačenje i izabere najpribližniji, odnosno
najatraktivniji naslov. Olakšavajuća okolnost što ovo nije naslov i cele
zbirke ne umanjuje značaj njegovog prevođenja.
Prilikom razumevanja Šulcovog teksta ne smeju
se zaboraviti neke osnovne činjenice. Vreme i mesto nastanka teksta
(početak XX veka, Galicija, region u
sastavu Austrougarske monarhije do njenog raspada, nakon toga deo obnovljene
Poljske republike), kao i osobenost piščevog stila koji je u velikoj meri
u skladu sa načelima koje je pokušao da formuliše u autopoetičkom
tekstu "Mitizacija stvarnosti" (1936). Već ranije je primećeno
da je Šulcov tekst prezasićen stranim rečima i lokalizmima, koje
poljski jezik ne trpi, a koji su smetali poljskim urednicima kad su mu štampali
pojedine priče [72].
Činjenica da danas poljski redaktor ima potrebu da objašnjava neke
reči koje su razumljive ukrajinskom čitaocu [73]
(makar iz okoline Lavova) – govore u prilog tome da se ne sme zaboraviti da je
Šulc živeo i odrastao u Drohobiču, malom galicijskom gradu u kojem je i u
njegovo vreme (period kad je taj region bio u sastavu Poljske) živelo dosta
Ukrajinaca, te da njegov poljski jezik nije morao biti identičan sa
današnjim (pa i ondašnjim) shvatanjima kodeksa jezičke norme.
Ipak, nakon pretraživanja više rečnika i
pomnijeg iščitavanja same pripovetke – ispostavlja se da raznovrsnost
južnoslovenskih naslova i nije tako velika kao što se isprva činilo.
Ostaje opet nejasno da li su i bez utemeljenja u tekstu prevodioci odmah
razumeli Šulcov naslov onako kako su ga na kraju protumačili, tj. preveli,
ili je i tu bilo premišljanja i domišljanja. Veliko je pitanje ima li u samoj
Šulcovoj priči osnova da se "nawiedzenie" tumači prema najstarijim značenjima (staro)poljskog
jezika, pošto tu nema nikakvog eksperimenta. U samom tekstu se pominje nekakav
čudan aparat, "neka vrsta klepsidre ili velike staklene boce, podeljene
na unce i napunjene tamnom tečnošću" i to bi u istoriji medicine
verovatno moglo da se identifikuje kao nekakav aparat za klistiranje, ali za
razliku od brojnih Jakubovih poduhvata u drugim pripovetkama [74],
ovde nam narator ni jednom rečju ne sugeriše da je u pitanju
"iskušenje" medicinskog instrumenta. A samo pitanje o antipodima
božanskog i đavolskog – za Šulca je ovde sigurno bilo negde na granici.
Možda je i sama ambivalentnost stare slovenske reči provocirala takvo
pripovedačko eksperimentisanje, a bogatstvo šire mesijanske tematike koja
je autora u ono vreme podsticala na pisanje, danas se ne može rekonstruisati
drugačije nego preko drugih pisaca toga doba. Isak Baševis Singer
(čija popularnost nakon Nobelove nagrade 1978. sigurno ima uticaja na
kasnije Šulcove prevodioce) u već navođenom romanu Sotona u Goraju
(nastao otprilike istih godina kad i Šulcove pripovetke) pominje da je
tamošnji lik, postavši proročica, "tako reći sasvim prestala da
jede; telesne potrebe više nije obavljala" [75],
baš kao i Šulcov
"proročki" Jakub u završnom delu priče. Prevodilački
pokušaji u približavanju paradoksa jevrejskih legendi i folklornih mitova sa
veoma udaljene i laičke pozicije, naročito u vreme kad za to nije
bilo dovoljno predznanja, pa ni interesovanja za detalje, mogu biti one
otežavajuće okolnosti koje su eventualno prevod doveli na opšti, ali
neprecizan nivo.
Ali samim konfrontiranjem leksikografskih,
prevodilačkih i naučnih interpretacija možda se tek udaljavamo od
Šulcove namere da pripovedanjem mitologizuje stvarnost i tako rečima vrati
njihov zaboravljeni smisao. Za Šulca su arhaične reči delom i put ka
izgubljenim slojevima značenja reči, teksta i mitskih slika:
"Reč u današnjem govornom značenju samo je fragment, rudiment
nekakve davne sveobuhvatne, integralne mitologije." [76]
Zato možda nije bez osnova i jednostavna interpretacija koja se javlja u
anglo/romanskim naslovima [77]
ove pripovesti, pošto pojam takve "posete" ima i sakralnih konotacija
[78].
Različite verzije ovako prevedenih
značenja ne bi ipak trebalo shvatiti kao sinonimične i manje ili više
uspele varijacije na sam naslov originala. Pošto se reč "nawiedzenie" u tom obliku uopšte više ne pojavljuje
u Šulcovim pripovetkama, pa ni u samom tekstu naslovne priče, prevodioci
su birali ili doslovan leksikografski prevod iz savremenog jezika, kao što se
slučaj sa ovim najnovijim, makedonskim i hrvatskim (Tanuševska, Blažina)
ili neko od arhaičnijih tumačenja, naizgled potpuno drugu reč
ili frazu, ali koja se takođe javlja u centralnoj epizodi sa Jakovljevom
borbom sa bolešću, odnosno sa anđelom smrti, a koja barem približno
dočarava stanje glavnog junaka. Savremeni pojam "iskušenja"
javlja se dva pasusa ranije, u rečenicama koje takođe opisuju
Jakubove borbe, gde u originalu, naravno, stoji "pokusa", a ako se uzme u obzir pomenuto tumačenje da je
starozavetnog Jakova Bog iskušavao – onda se prvi južnoslovenski
prevodioci (Subotin, Jež) još ponajmanje udaljavaju od Šulcovih sakralnih
asocijacija. Nekakav pohod (zlog?) duha takođe se može naći kao aluzija ili
čak direktiva u istom tekstu i tu su eventualno opravdanja za slobodne
interpretacije u bugarskom i potonjem slovenačkom prevodu (Atanasova,
Šalamun-Bjedžicka). Ambivalentnost samog pojma kao da nije mogla da se prenese,
a sakralne konotacije kojima se Šulc u ovoj pripovesti poigrava, prevagnule su
u pravcu sugestije da se radi o lažnom proroku, pa u prevodilačkoj
anticipaciji (naslov je ipak izolovana nadinterpretacija) čitaocu ostaje
tek polovina Šulcovog nagoveštaja teme.
Zato se ne može reći da je bilo koje od
navedenih prevodnih rešenja pogrešna interpretacija, nego tek da ne može biti
jedina, što upravo dokazuje njihova makar i prividna raznovrsnost. Svako
približavanje i udaljavanje od teksta originala zapravo daje nove asocijacije
koje pomažu da se isti što svestranije sagleda i interpretira. Provokacije iz
Šulcovih aluzija na poznate mitske parabole nisu uvek dovoljno jednoznačne
i jasne da bi omogućile prevodiocu adekvatne adaptacije ovakvog naslova
kao što je "Nawiedzenie",
naročito ako je reč arhaična i u jeziku originala.
Prilog: uporedna tabela sa karakterističnim frazama u južnoslovenskim prevodima, koje opisuju neobično stanje glavnog junaka ove pripovetke.
Branislava Stojanović
Nawiedzenie „Nawiedzenia”
(południowosłowiańskie interpretacje
translatorskie
w opowiadaniu Brunona Schulza)
Niniejszy artykuł
przedstawia próbę interpretacji jednego z opowiadań Brunona Schulza,
zainspirowaną niejednorodnym tłumaczeniem tytułu, a na
przykładzie analizy pięciu południowosłowiańskich
przekładów „Nawiedzenia”, w którym motywem przewodnim jest
starotestamentowa scena walki Jakuba z Aniołem, w topice judajskiej
określana jako „kłótnia z Bogiem”.
[1] Cf. Bibliografia Brunona Schulza: wydania i
przekłady <www.brunoschulz.org/wydania.htm>
[2] B. Schulz, "Nawiedzenie"
[1934], Opowiadania, wybór esejów i listów / opracował Jerzy Jarzębski, wydanie drugie przejrzane i
uzupełnione, Zakład Narodowy im. Ossolińskich, Wrocław 1998, s. 13-20.
[3] B. Šulc, "Iskušenje", Prodavnice cimetove boje: pripovetke / prevod s poljskog i predgovor dr Stojan Subotin, Nolit, Beograd 1961,
str. 26-31.
[4] B. Schulz, "Preskušanje" / prevedel Niko Jež, Problemi –
Literatura (Ljubljana), št. 6, 1986, str. 101-104.
[5] B. Schulz,
"Obisk duhá", Cimetove prodajalne: izbrano delo / prevajalec Katarina
Šalamun-Biedrzycka, Mladinska knjiga, Ljubljana 1990, str. 16-24. [Na kraju pripovetke stoji napomena:
"To poglavje je prevedeno s upoštevanjem objavljenega prevoda Nika Ježa."]
[6] Б. Шулц,
"Обладан от
зла сила", Канелените
магазини.
Санаториум
«Клепсидра»:
повести /
превод от
полски
Магдалена
Атанасова,
Народна
култура,
София 1990. – Електронна
публикация
на 21. юни 2003 г.
Литературен
клуб <litclub.dir.bg>
[7] B. Schulz,
"Opsjednutost" / s poljskog preveo Dalibor
Blažina, Europski glasnik (Zagreb), br. 3,
1998, str. 73-77; Idem, Dućani cimetne boje / s poljskog preveo i pogovor napisao Dalibor Blažina, Litteris, Zagreb 2005,
str. 17-25.
[8] Б. Шулц, "Опседнатост", Продавници
со боја на
цимет / превод од
полски
Лидија
Танушевска,
Темплум, Скопје
2004. – Tekst je preuzet sa sajta
izdavača <www.templum.com.mk>.
[9] Б. Шулц, "Преиспитивање" / превео са
немачког Страхиња Шуљагић,
Свеске (Панчево), бр.
18, 1993, стр. 140-144.
[10] Parafraza po Ričardsu (I. A.
Richards, Practical Criticism, London 1929), kojeg citira Jirži Levi. Cf. J. Levi, Umjetnost
prevođenja / preveo Bogdan L. Dabić, Sarajevo 1982, str. 37.
[11] Słownik języka polskiego / redaktor naczelny Witold Doroszewski, t. 4, Warszawa 1962, s. 1265-1266.
[12] Słownik języka polskiego PWN,
Warszawa 2000, CD-rom.
[13] Пољско-српски речник у два тома / израдили Данилка Ђуришић-Стојановић и Угљеша Радновић; главни редактор Ђорђе Живановић, Београд 1999, том I, стр. 1198.
[14] Cf. Kompendium Katechizmu Kościoła Katolickiego [przekład z języka
włoskiego], Kielce 2005, s. 115.
[15] Б. Видоески,
В. Пјанка, З.
Тополињска, Македонско-полски
и
полско-македонски
речник,
Варшава,
Скопје 1990, стр. 440.
[16] M. Moguš, N. Pintarić, Poljsko-hrvatski rječnik, Zagreb
2002, str. 459.
[17] V. Anić,
Veliki rječnik hrvatskoga jezika, Zagreb
2003, CD-rom.
[18] P. A. Riffard, Rječnik ezoterizma, prev. R. Zdjelar, Zagreb
1989, str. 310.
[19] J. Benešić, Hrvatsko-poljski rječnik, Zagreb 1949, str. 570.
[20] Slovar slovenskega knjižnega jezika, tretja
knjiga, Ljubljana 1979, str. 188.
[21] М. Младенов, Бугарско-српскохрватски
речник,
Београд 1967, стр.
386.
[22] J. Benešić, Hrvatsko-poljski rječnik, str. 241.
[23] Słownik staropolski / opracowanie haseł Roman Mazurkiewicz
<www.staropolska.pl>
[24] J. Jurančić, Slovensko – hrvatski ili srpski rječnik, Ljubljana, Zagreb 1989, str. 823.
[25] Речник
српскохрватског
књижевног и
народног
језика,
књ. VIII,
Београд 1973, стр.
200-201.
[26] Cf. Чешко-српски
речник, том I, Београд
2000. – Isti rečnik pod odrednicom
"navštívit" (1.
посетити; 2. заст.
експр. напасти,
погодити) navodi
zanimljivu frazu: "Bůh ho navštívil заст.
казнио га
Бог".
[27] Руско-српски
речник у
редакцији Б.
Станковића,
Нови Сад,
Москва 1998, стр. 370.
[28] Русско-словацкий
словарь
/ В.
Доротьякова,
М. Филкусова,
Д. Коллар и др.,
Москва,
Братислава 1989,
с. 270.
[29] A. Menac,
А. П. Коваль, Українсько
– хорватський
або
сербський словник,
Zagreb 1979, с. 169.
[30] Svi citati prema prevodu Stojana Subotina, uz manje pravopisne korekcije.
[31] W. Wyskiel, Inna twarz Hioba: problematyka alienacyjna w dziele
Brunona Schulza, Kraków 1980, s. 117-118.
[32] B. Schulz, Opowiadania, wybór esejów i listów, s. 17, [J. Jarzębski:] f. 7.
[33] S. Schreiner, "Die Bibel in den Erzählungen von Bruno Schulz", The Old Testament аs Inspiration in Culture [International Academic
Symposium - Prague, September 1995] /
Editors of the volume Jan Heller, Shemaryahu Talmon, Hana Hlaváčková and Martin Prudký (executive editor), Třebenice 2001, pp. 183-200. <www.etf.cuni.cz/~prudky/OTculture/>
[34] B. F[učić], "Borba s
anđelom (Post 32, 23-33)", Leksikon ikonografije, liturgike i
simbolike zapadnog kršćanstva / ured. A. Badurina, Zagreb 1990, str. 174.
[35] Cf. R. Grevs, R. Patai, Hebrejski mitovi: Knjiga postanja, prev. M. Milosavljević, Beograd 2003, str. 203-207; A. Unterman, Encyklopedia tradycji i legend
żydowskich, przeł. O. Zienkiewicz, Warszawa
2004, s. 122.
[36] G. Davidson, Słownik aniołów: w tym aniołów
upadłych, przeł. J. Ruszkowski, Poznań 1998, s. 98.
[37] Słownik aniołów, s. 235.
[38] Słownik aniołów, s. 205-206.
[39] Słownik aniołów, s. 261.
[40] I. B. Singer, Sotona u Goraju / sa engleskog prev. J. Stakić, Beograd 1982, str. 71. – Vid. i objašnjenja
prevodioca na kraju knjige o Samaelu (prema Encyclopaedia Judaica).
[41] R. Barthes, "La lutte avec l'ange: analyse textuelle de Genčse
32.23-33" [1972], L'aventure sémiologique / Roland Barthes, Paris
1985, pp. 315-328.
[42] R. Grevs, R. Patai, Hebrejski mitovi, str. 203-207.
[43] Hebrejski mitovi, str. 207.
[44] Hebrejski mitovi, str. 205.
[45] Cf. W. Panas, Księga blasku: Traktat o
kabale w prozie Brunona Schulza, Lublin 1997, s. 33.
[46] Cf. W. Panas,
"Topika judajska w literaturze polskiej XX wieku", Pismo
i rana: szkice o problematyce żydowskiej w literaturze polskiej /
Władysław Panas, Lublin 1996, s. 123-124.
[47] B. Schulz,
"Martwy sezon" [1936], Opowiadania, wybór esejów i listów, s. 260-261.
[48] W. Panas, Księga blasku, s. 31.
[49] B. Šulc, "Mrtva sezona", Prodavnice cimetove boje, str. 194.
[50] N. Taillade, "Jacob et l’ange: Bruno Schulz et Rainer-Maria Rilke", Slavica
Occitania, nr 10, 2000.
[51] Cf. J. Zieliński, "Schulz a Rilke. Hipotetyczna próba
rekonstrukcji lektury", Recepcja literacka i proces literacki
(Literarische Rezeption und literarischer Prozess) / Heraugesgeben von German
Ritz und Gabriela Matuszek, Kraków 1999, s. 231-242.
[52] R. M. Rilke, "Devinske elegije", Arhajski torzo / izabrao
i priredio A. Stamać, Zagreb 1979, str. 231-274.
[53] <www.rilke.de>
[54] Р. М. Рилке, Записи
Малтеа
Лауридса
Бригеа и
друга проза /
избор, превод
и напомене Б.
Живојиновић,
Београд 1987, стр. 84, 180.
[55] Za ovu temu možda nije bez značaja činjenica da je isti Artur
Sandauer kasnije prevodio i komentarisao neke delove Starog zaveta, pa i Prvu
knjigu Mojsijevu. Cf. A. Sandauer,
"Studia biblistyczne" [przedruk książki Bóg, Szatan, Mesjasz
i...? Kraków 1976], Zebrane pisma krytyczne / Artur Sandauer, t. 2,
Warszawa 1981.
[56] Cf. J. Levi, Umjetnost prevođenja, str.
155-163.
[57] Cf. Б.
Стојановић,
"Рецепција
Бруна Шулца у
Србији. Прво
поглавље:
Данило Киш",
Славистика VI (2002), стр. 171-183.
[58] Cf. В. Панас, "Бруно од
Месије",
прев. Б.
Стојановић, Градац (Чачак),
бр. 148-149, 2003, стр. 99-127.
[59] Cf. B. Schulz, "Nawiedzenie", Sklepy
cynamonowe. Sanatorium pod Klepsydrą. Kometa / Bruno Schulz,
Wydawnictwo Literackie, Kraków 1957, s. 46-52.
[60] Cf. J. Jarzębski, "Bóg ateistów: Schulz,
Gombrowicz, Lem", Znak (Kraków), nr 2, 1997, s. 17-33.
[61] J. Sz[yłak], "Komiks", Słownik schulzowski /
opracowanie i redakcja W. Bolecki, J. Jarzębski, S. Rosiek, Gdańsk
[2003], s. 174-176.
[62] T. Olchanowski, Pedagogiczne konteksty jungowskiej interpretacji mitu
ojca w prozie Brunona Schulza, promotor Cz. H. Dziekanowski, Uniwersytet w
Białymstoku 2000; D. K. Sikorski, Hermeneutyka symboli w prozie i
rysunkach Brunona Schulza, promotor S. Chwin, Uniwersytet Gdański 2001;
M. Bukwalt, Literackie portrety żydowskich ojców w prozie Danila Kiša i Brunona Schulza, promotor M. Semków, Uniwersytet Wrocławski 2002. – Podaci prema OPI <bazy.opi.org.pl>.
[63] T. Olchanowski, "Iluminacja albo urok Thanatosa", Jungowska interpretacja mitu ojca w prozie Brunona Schulza / Tomasz Olchanowski, Białystok 2001, s. 28-30.
[64] A. Schönle, "Mutacje
wzniosłości w dziełach Bruno Schulza"
/ tł. Elżbieta Wolicka, Kresy (Lublin), 1996, nr 3 (27), s. 111-120.
[65] M. Bukwalt, "Motyw kłótni z Bogiem.
Choroba psychiczna Jakuba – próba diagnozy", Literackie portrety
żydowskich ojców w prozie Brunona Schulza i Danila Kiša / Miłosz Bukwalt, Wrocław 2003, s. 47-53.
[66] D. K. Sikorski, "Wokół symboliki obrazów ojca", Symboliczny świat Brunona Schulza / Dariusz Konrad Sikorski,
Słupsk 2004, s. 106-110; 180.
[67] P. Próchniak, "Ptaki zacierają tu ślady... Notatki o jednym
opowiadaniu Brunona Schulza", W ułamkach
zwierciadła... Bruno
Schulz w 110 rocznicę urodzin i 60 rocznicę śmierci / pod
redakcją M. Kitowskiej-Łysiak i W. Panasa, Lublin 2003, s. 19-34. [fusnota br. 23 na str. 31]
[68] P. M[illati], "Ironia (2)", Słownik schulzowski, s.
157-159.
[69] P. M[illati], "Karakon", Słownik schulzowski, s.
171.
[70] R. K[ostrzewa], "Ojciec", Słownik schulzowski, s.
244-245.
[71] J. Levi, Umjetnost
prevođenja, str. 110.
[72] Cf. Beleška o M. Gridzevskom: Б.
Стојановић,
"Ко је ко у
Шулцовом
животу", Градац
(Чачак),
бр. 148-149, 2003, стр. 198.
[73] Npr. "ażiotaż", što redaktor kritičkog izdanja J. Jažembski, objašnjava kao špekulaciju na berzi (Cf. B. Schulz, Opowiadania, wybór esejów i listów, s. 83, p. 16) – reč koja se danas u obliku "ажіотаж" često javlja u lavovskoj štampi
(Поступ,
Львівська
газета). Još zanimljivija je nedoumica oko
reči "farfarele",
za koju Jažembski nije mogao naći potvrda ni u jednom rečniku, ali na
usmeno postavljeno pitanje Šulcovom prevodiocu na ukrajinski [razgovor
vođen tokom Festivala Bruna Šulca u Drohobiču, 14. jula 2004],
Škrabjuk je odgovorio da nije morao da je prevodi, pošto je istu reč
stalno slušao od svoje babe! Etimologija ostaje nejasna, ali ovo je dovoljna
potvrda da Šulcov jezik obiluje ne samo brojnim naučnim, filozofskim i
drugim pojmovima, nego i kolokvijalnim izrazima iz lokalnog govora, koje je
poljski jezik potisnuo nakon geopolitičkog udaljavanja od "Kresy",
danas na teritoriji Ukrajine.
[74] Cf. W. B[olecki],
"Eksperyment", Słownik schulzowski, s. 104-105.
[75] I. B. Singer, Sotona u Goraju, str. 121.
[76] B. Schulz, "Mityzacja rzeczywistości", Opowiadania, wybór esejów i listów, s.
383.
[77] Franc. La Visitation (Georges Lisowski, 1961), eng. Visitation (Celina Wieniewska,
1963), ital. La visitazione (Anna Vivanti Salmon, 1970),
špan. La Visitación (Salvador Puig, 1972).
[78] Latinski "visitatio" i srodni pojmovi u južnoslovenskim jezicima danas se vezuju
isključivo za Bogorodicu. Cf. Leksikon ikonografije,
liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva: "Navještenje" (str. 420), "Pohođenje" [= lat. Visitatio] (str. 462). Odgovarajuće reči u romanskim jezicima (navedene u
prethodnoj fusnoti) takođe su danas prisutne najpre u tom značenju,
sudeći po frekventnosti u tekstovima
dostupnim preko interneta.
--------------------------------------------------------------