www.brunoschulz.prv.pl

 

 

 

Први фестивал Бруна Шулца у Дрохобичу

 

 

ФЕСТИВАЛ?

 

Да, био је летос званично први Шулцов фестивал у Дрохобичу. И раније су се тамо одигравале разне манифестације и ја сам све те информације скупљала са Интернета и избацивала на сајт. Није то прва манифестација таквог типа уопште у свету, било их је у Трсту, Лублину, где све не, а и Дрохобич је готово сваке године обележавао годишњице, али званично није имао Фестивал. Прошле године сам успоставила контакт с тим младим људима, то су Игор и Вира Мењок, који су све то организовали, а недавно су иницирали и успели да направе какав-такав Музеј у згради бивше гимназије у којој је Шулц радио. Данас је то дрохобички Универзитет, носи име Ивана Франка, у чијој улици се и налази, а једна просторија на другом спрату, кабинет поред учионице у којој је Шулц учио децу да цртају, испражњена је и од тога је направљена нека више спомен-соба, како ми се чини. На улазу у ту учионицу већ неколико година стоји табла са Шулцовим именом, а сада је тамо и биста коју су још 1992. добили на поклон од једног израелског уметника. У средини је један велики кружни орман у којем су разна издања Шулцових књига, мноштво литературе о њему, неколико каталога са изложби, копије или оригинали новинских чланака и сл. Уз зидове су постављене ниске витрине са старим разгледницама, старим књигама и шта су већ нашли из оног или каснијег доба. У тој колекцији највреднији су примерци првих издања Sklepy и Ferdydurke, поклони од пријатеља, нека аутентична писма, мада не Шулцова, итд. Ништа заправо тамо нема од његових оригинала, ниједан цртеж нити графика, ниједно писмо, али по зидовима су лепо урамљене копије, као и неколико плаката са разних манифестација. Зато то они и не сматрају правим музејом, кажу да је то "уводна верзија".

Овај Фестивал је специфичан по томе што није био посвећен само Шулцу, него и његовим претечама, савременицима и постхумним пријатељима који су гајили успомену на њега. Само је први дан имао научни карактер: био је семинар посвећен Шулцу, Гомбровичу и Виткацију, где смо чули неколико реферата најбољих познавалаца њихових дела, као што су Владислав Панас, Јежи Јажембски, Александер Фјут, Јануш Деглер и др. То је било на саму годишњицу Шулцовог рођења. У међувремену смо посетили поменути Музеј, а увече је била организована шетња Дрохобичем под бакљама. Тачно у десет увече окупили смо се на главном градском тргу, код некадашње циметасте продавнице, на месту за које се претпоставља да је некада стајала породична кућа Шулцових (уништена још 1915). Даље смо ишли "споредним уличицама, тихим ћорсокацима", "Крокодилском" (Стријском) улицом, поред позоришта и преко трга св. Тројице, да би стигли до куће у Флорјањској, па даље преко паркова до некадашње Гимназије, у којој је провео највећи део свог живота. На свакој станици најпре се читало у оригиналу, на пољском, а онда у преводу на украјински. Само под светлом упаљених бакљи (пошто се иначе због штедње улична расвета гаси негде око поноћи) реченице из Шулцових прича деловале су потресно и омамљујуће више него било где другде на свету. Невероватно како су добро били изабрани фрагменти за сваку од тих станица и колико је заправо тај текст дубоко уроњен у сваки дрохобички ћошак. Они оданде се боље оријентишу. Знала сам распоред унапред, али била је велика гужва, барем сто људи, и ма колико да сам се трудила да бројим станице, нисам у том полумраку успевала ништа да препознам, па ни чувено место смрти. Наслонила сам се на тај зидић који знам са фотографија, али тек кад ми је Панас рекао где смо и кад сам зачула фрагменте из Генијалне епохе, осврнула сам се и видела да је то тај тротоар који су толико пута сликали, где је по легенди извесни гестаповац са два хица погодио Шулца у потиљак. А кућу у којој је живео до тренутка кад је пресељен у гето, оне карактеристичне жуте коцке и спомен-таблу на кући у Флорјањској улици пар станица раније, ипак сам препознала. Та мрачна кућа ми ни касније по дану није изгледала приступачнија и једина новост за мене је што сам видела да кућа има и подрум, не само онај чувени таван на којем су својевремено пронађена нека писма...

 

А ДРОХОБИЧ?

 

Ја сам заправо кренула на Фестивал, кад су ме већ тако љубазно позвали, али кад сам стигла тамо, схватила сам да сам дошла због Дрохобича, не због Фестивала, он је био само изговор. Аћин ми је једном рекао да треба тамо да идем на ходочашће, као што је у неки други град ишао један његов лик из приче, али такве ствари сам увек одбацивала. Одавно се испредају легенде о том Шулцовом градићу, старе разгледнице на аукцијама достижу невероватну цену, толико тога сам прочитала и одавно више нисам веровала у те приче, с обзиром да ниједна од тих бајки није била без цитата из Продавница циметове боје или неке друге Шулцове приче... Дакле, чиста фикција. Шта ћу ја тамо кад имам књиге, та је фикција аутентичнија и свакако онда боља од стварности.

Међутим, упала сам у ту исту клопку. Кад сам коначно изашла из мини-буса који ме је довезао из Лавова (после 24 сата путовања возом), обрела сам се у сред недеље на малом, празном тргу. А било је већ подне, само један такси је нешто као чекао и ја се нисам усудила ништа да га питам, пошто су ми већ у Лавову тражили пет хривни (отприлике један евро) за само неких 200 метара, како се касније испоставило. И тако сам кренула неком улицом која ми је изгледала да води ка центру. Била сам ипак превише уморна, па сам зауставила неки такси. Тек касније, кад се испоставило да сам отишла на погрешну адресу, схватила сам да свака вожња, без обзира на дужину, кошта оних пет хривни. И на крају платила дупло. Али све ми се то вратило, некако наопако и вишеструко. Чак и та невероватна лутања по периферији града, почетна несналажења и неспоразумевања са локалним становништвом, све је то касније упало у невероватне и фантастичне димензије разних случајности, о којима бих могла до сутра да причам. Јер, чак и кад бих залутала, а то је ипак мали град, знала сам да је то тај шулцовски синдром, да ме је нешто одвукло на маргину, да ја и сама желим да се упетљам и да само посматрам те прастаре ољуштене зграде, на којима се назире слава старих дана, вероватно из аустроугарских времена. Нисам познавалац архитектуре, али памтим неке репродукције старих разгледница и чини се да се ништа од онда није изменило: само су зграде више пропале, а баште и паркови набујали. Али све стоји, ништа није срушено, свако стабло и на периферији града расло је сигурно и док је Бруно тамо шетао са Шелињском или с ким већ...

А читав град је, чини ми се, пун некаквих споменика: Тарас Шевченко, Иван Франко, Јуриј Дрохобич, најновији је Степана Бандере, сви монументални и на централном месту трга или парка, као и неколико симболичних у соцреалистичком маниру. Не, Шулц нема споменик ни у Дрохобичу, ни било где другде, колико ја знам. У Дрохобичу има једна биста Адама Мицкјевича, на месту где је, кажу, некад био и већи споменик, а у Лавову сам видела прелеп и добро очуван споменик достојан романтичарског песника. Мицкјевич је и у Шулцово време имао своју улицу, има је и сад, само не исту, чини ми се, а Шулц је у свом родном граду тек недавно, пре пар година добио једну улицу, то је једна мала и слепа улица иза позоришта... Да, у Дрохобичу тек мали број људи зна за Шулца, много је познатији у културним круговима Јапана, Америке, Бразила, Турске, Кореје, па и код нас. Али то су већ прастари парадокси о непризнатом пророку... Не бих о томе.

 

ДА СЕ ВРАТИМО НА ФЕСТИВАЛ...

 

Било је и других важних скупова, мање-више радног карактера. На јавном заседању Савета Музеја покушали су, уз присуство локалног званичника власти, да формулишу неке проблеме и захтеве који би били упућени и пољским и украјинским властима. Не знам шта је од тога на крају испало. Фестивал је делимично био под покровитељством пољског Министарства културе, али њихова је само заслуга за једну изложбу књига која је за моје библиографске апетите била веома значајна: неких педесетак примерака разних иностраних и пољских издања Шулцових дела послали су најпре у Дрохобич, да би то касније било изложено и на Сајму књига у Лавову. Ни сами дрохобички кругови нису били од почетка наклоњени Фестивалу: тек накнадно је ушла у програм изложба неких фрагмената оних "фресака" које је Бенјамин Гајслер открио 2001. и од којих су најбољи комади као што је познато пренети тада у јерусалимски музеј холокауста "Јад Вашем". Дрохобички студенти који су с нама били у музеју "Дрохобичина" и видели те урамљене комаде зидова, нису, на моје запрепашћење, ни знали зашто и шта гледају. Дора Кацнелсон, једна од гласнијих представника јеврејске заједнице с тих простора, која је протестовала поводом тог скандала око Шулцових мурала, умрла је крајем прошле године, па је један дан Фестивала био посвећен и сећању на њу.

Фестивал је, иначе, окупио мноштво уметника из Пољске и Украјине. Биле су укупно две пољске позоришне представе по Шулцу, две по Гомбровичу и једна по Кафки, али највише ме је одушевила студентска представа самих Дрохобичана, "Demiurgos плус", како су је назвали, слободна и савремена интерпретација генералне потке из Шулцових прича, без уобичајених мешања са мазохистичким мотивима из Шулцових графика, а са тако пуно младалачке енергије која несвесно оживљава онај уметнички потенцијал који постоји код Шулца. Кажем несвесно, јер сам видела да многи од тих студената и не знају много о Шулцу, нити су много ишчитавали тај превод на украјински, који је први пут објављен пре десетак година и одмах распродат, како ми причају, а тек је сад у време Фестивала презентовано ново издање. Имали смо један дан и званичан сусрет са најпознатијим украјинским преводиоцем Шулца, зове се Андриј Шкрабјук, веома интересантан и вишеструко талентован тип. А биле су и две "шулцоидне" изложбе. Уља на платну Ане Марије Јуревич, младе сликарке из Лођа, занимљива је транспозиција класичних импресионистичких пејзажа, али и чувеног Шулцовог "Сусрета", које је по њеној верзији премештено у градски оквир Казимјежа... А украјински уметник Марјан Олексјак је у самом Шулцовом музеју поставио инсталацију под насловом "И киша почиње да капље" са концептуалним распоредом својих и Шулцових топонима, датума, симболичних фигура и неке варијанте Шулцовог аутопортрета на самој слици, испод које је на дну, везано дрвеном конструкцијом, стајала гомилица љуски од јајета, која је по форми подсећала на огњиште са гнездом наместо ватре. Бескрајне су инспирације и интерпретације Шулца, нисам увек спремна да их сагледам и најбоље протумачим, али погледајте и сами, имам на сајту неколико фотографија о свему овоме што сам причала.


 

BSBS vs. Sindikat

QUO VADIS? / listopad 2004