|
ĆILIBAR, MED, OSKORUŠA. – Zagreb : Srpsko kulturno društvo Prosvjeta, 2001,
279 str. (Mala plava biblioteka) [Pismo
dvadeset drugo ili VARŠAVSKE BIBLIOTEKE] Mora da već dugo nisam bio u Varšavi
kada me poznanici sve učestalije pozivaju. Razlozi za neuobičajen
izostanak mojih poseta prestonici su isuviše lični da ih bilo ko treba
znati. Poveravam ih Tebi, jer već od početka ove naše jednostrane,
a time i poročne korespondencije, stičem utisak da sedim na otomanu i
ispovedam se samom sebi. Tako me ova ispovest skoro ništa ne košta. Zašto,
uostalom, da se odupirem bilo kakvoj terapiji? I u njeno postojanje neophodno
je da se veruje, kao i u postojanje bolesti. Prošle jeseni,
prisetite se, neko vreme bio sam van Drohobiča. Naime, urednik Wiadomości
Literackie pozvao me je u glavni grad sa molbom da napišem priču o
varšavskim bibliotekama. Olako sam mu obećao i već sledeće
nedelje vozom doputovao u Varšavu. On me je sačekao na železničkoj
stanici, odveo u "Zodijak" na piće i tom prilikom uručio
mi novac za hotel i ostale troškove. Učinio je nesmotrenost ne
dajući mi rok do kog priča mora da bude gotova. Naredne dane sam
provodio u razgledanju varšavskih biblioteka i arhiva. Svud sam bio najavljen
i svi mi behu na usluzi. Sve je bilo jednolično dok mi se nije dogodio
brodolom; početnički, kao svakom samouverenom i iskusnom mornaru. Nepregledni
stokovi knjiga i dokumenata nisu uspeli da me izbace iz ravnoteže i nateraju
mi olovku u ruku. Posmatrao sam te jezičke mauzoleje ravnodušno, skoro
sa onom vrstom nadmenosti koju poseduju živi kada se nađu u grobljanskom
okruženju. Pomišljam – dobro je, konačno ima dovoljno knjiga za
čije čitanje je i najduži život prekratak. Pitao sam se
šta je tako značajno morao da napiše Terencije Var u svom delu "De
bibliothecis", koje je sudbina počastvovala da se zauvek izgubi.
Uvek se ključne stvari zature i ostaju nedostupne. Listam knjige,
ali me se ne tiču njihovi autori ni naslovi, godine i kvalitet
štampanja. Tražim u njima tragove živog čoveka. Nastojim da se oslobodim
straha nahvatanog po sličnim grobištima. Na ovakvim mestima neizostavno
se obnavlja moje dečačko snoviđenje: buđenje u mrtvačkom
sanduku... A sve je
počelo, kao i obično, neoprezno ispričanom pričom. Uši
kojima ta priča nije bila namenjena bile su moje. Otac je činio
nadljudski napor da tu priču pretvori u bajku. Tek sam ovde, u Varšavi,
shvatio da mu je napor bio uzaludan. U toj priči ili bajci umro je
dečak. (Vremenom, taj dečak sam sve češće bio ja.)
Skrhani velikom žalošću, roditelji su dečaka sahranili i oplakali. – Ali, majka, jedini mogući most sposoban za premošćavanje
ponora što se isprečio između sablasne priče i bajke, ostade
na sinovom grobu, ne mogavši da ga ostavi sama. U to se, dole, u sanduku, sin
nekim čudom probudio i stao da zapomaže. Nikad pre ni posle toga nisam
čuo priču u kojoj se tako brzo našla pomoć, iskopao grob i
dečak spasao. Bila je to prva bajka s gorkim ukusom. Zagušljive, tesne i
mračne biblioteke samo su probudile u meni zaspalu neman. Doduše, u ovoj
stvarnosti izostaje ona ksenofobična uspaničenost. Umro sam, ali ne
potpuno i do kraja. Život mi je poklonjen, ali među mrtvima. U svim bibliotekama poturali su ispred mene najstarije knjige, dela
neobičnih korica i sa zanimljivim posvetama, vodili me u prostorije za
koje je retko ko znao i još ređe ulazio. Raportirali su mi, kao kakvom
generalu, o broju knjiga, lažući me, prikazujući uvek makar za
jednu više od postojećeg stanja. Pričali su mi o znamenitim ljudima
koji su prošli kroz njihove ustanove ili su sa njima stajali u vezi na,
ubeđivali su me, redak i zanimljiv način. Bibliotekari su nalik sveštenicima zaduženim za čuvanje
svetačkih moštiju. Vremenom, njihovu veru u čudotvornost
svetačkih ostataka je nagrizla sumnja. Od iste boljke oboleli su i oni
što dolaze da izložene mošti celivaju. – U nedoumici sam, kaže lepa
bibliotekarka – mnogi za čitanje traže da im se predloži nešto lepo i
lagano. A ja ne znam od kad su lepo i lagano postali toliko bliski. Oduvek sam biblioteke doživljavao kao bombe. Nema mesta na svetu gde je
onoliko vreme uloženo u pisanje svih tih knjiga sabijeno na tako malom
prostoru. Mogućnost da ta bomba ekslodira neprestano visi nad svima
nama. Zato ne treba da se čudimo prisustvu bojažljivosti prilikom
premetanja svake knjige; niko ne zna u kojoj je knjizi detonator. Poželjno je
da se poseduje isti strah kada se tom nepreglednom Univerzumu prilaže svoja
knjiga. Moguće je da novopriložena knjiga u sebi poseduje izvesnu
koegzistentnost, ali, kapnuvši u okean biblioteke, ona počinje savim
drugačije da funkcioniše, postaje satavni deo nama nepojamne
konstelacije. Možda baš ona postane uzrok eksplozije ispod nečije
čeone kosti, nakon koje nema spasa ni povratka. Ah, biblioteke – arhive miliona zabluda i samoobmana o svrsi i koristi
pisanja; skladišta najšireg spektra koketerija sa večnošću;
kosturnice surovo smaknutih buntovnika, ustalih na poguban boj sa dušmaninom
– vremenom; nadgrobni belezi usmrćenih misli i pokreta... Biblioteke su svetilišta u kojima se slavi Nenapisana knjiga. One su
žrtvenici; na njih se prinose lažne knjige ne bi li se pomoću njih
umilostivio Tvorac i ponovo poslao pravu i istinsku Knjigu. Njoj se nekad
davno dogodilo ono najstrašnije – niko je nije pročitao. Prokažena je [raspeta],
spaljena, [zabranjena], izgubljena. Njena ponovna objava je izvesna,
neizvesno je samo mesto i vreme gde će to da se desi. Zato biblioteke
treba smatrati arhivama uzaludnih pokušaja, panoptikumom voštanih figura onih
koji su se predstavljali za Mesiju. Biblioteke su okupljališta jurodivih i
uzetih; oni u njih dolaze da bi u miru ćutali, [dremali], zurili
u jednu tačku [grejali se]. Među njima ima onih koji uzimaju
i vraćaju jednu jedinu knjigu [i nju nikad ne čitaju], nose
je sa sobom kao talisman [rugajući se onima što pohlepno gutaju
knjigu za knjigom]. Ima i onih koji donose svoja delca i prilažu ih na
oltar [Gospodu su najmilije žrtve paljenice.] večnosti [A ta
večnost miriše na buđ i prašinu, ustajali vazduh i prljave ruke.]
Sreo sam jednog istoričara umetnosti čiji je sto bio pretrpan
knjigama. Imao je rukave zasukane iznad lakata i često je nadlanicama brisao
znoj sa čela. U pauzi mi je ispričao neka od svojih iskustava na
poslu restauratora sakralnih objekata. – Kako smo se – kaže – sve više
penjali u visinu, prema svodovima, tako smo sve učestalije nailazili na
tragove onih koji su ih oslikavali. U mračnijim uglovima neimari su
ostavljali po koje slovo, inicijal, geometrijski znak, a na samim svodovima
znali su da zateknu i imena sa datumom ispisivanja. [Da li i u
mračnijim svodovima naše svesti kao i u višim svodovima hramova borave
neverujući?] Zašto sve ovo pišem? Kakve to veze ima sa nama? [I sa mnom?] –
Itekako ima. Sve je to plod istog nastojanja, iste potrebe da se ostavi trag
u očima drugih. Od istog je mliva svako pismo upućeno Tebi. [Utilitarnost
Tvog imperativa me vređa i nanosi bol. Kreće se u rasponu od
obožavanja do potpune ignorancije, od vanredne nežnosti do divljačke
brutalnosti.] Znao sam da satima
sedim i posmatram ljude dok dolaze u biblioteku. Jedino što sam uspeo da
registrujem jeste izvesni strah od knjiga. Ili sam taj strah hteo da vidim? Ja sam se, kao dečak, oca plašio ne samo zato što mi je otac,
već što mu je iza leđa stajala biblioteka kao presudni argument u
svakoj našoj raspravi. Vredno sam beležio sve zatečene natpise po zidovima biblioteke: o
knjizi kao najboljem prijatelju; o potrebi da se sa knjigom pažljivo rukuje;
apele za vraćanje knjiga na vreme; obaveštenja kada je na snazi pauza;
upozorenja o zabrani pušenja i ono – molimo tišinu! (I zaista, knjige su bile
samo liturgijski rekviziti i crkvene sasude u rukama podanika Svete Tišine.
Biblioteke su mesta gde su uspeli da ogromnu količinu reči sateraju
u tesnac. [O rečima pišeš tako što ih izjednačavaš s vremenom.
Spremaš li se da demontiraš tu paklenu mašinu?] Tu se tišina
najlakše čuje.) Usred tog izložbenog mimohoda trgnuo me je jedan, verovatno
nehotičan, dodir ženske ruke. Ne sećam se da li je to bilo u
Breslerovoj biblioteci ili u onoj u ulici Košikova. Dodir ruke je sve
biblioteke izjednačio i potisnuo u pozadinu. U mom vidnom polju ostala
je džinovska šaka, kao na katarskim nadgrobnim spomenicima [Te šake
zamenjuju naredbu: – stoj! i – Ne prilazi! Nikako: – hodi bliže! ili – ne boj
se!] Ta je ruka, kao i ostale, imala za cilj da mi pruži na uvid raritet
dostojan pažnje. Nisam u stanju da napišem kako se ta ruka našla u mojoj. Sećam se
samo da je jednako brzo ustuknula od moje kao što ju je i dodirnula. Koliko
su ostale, tako, jedna u drugoj – nije mi poznato. Kao da sam bio opržen i
danas taj dodir jasno osećam, kao da je njena ruka zauvek ostala u mojoj.
Tako se desilo moje prosvetlenje. Ni jedna knjiga, ni pre ni kasnije, nije mi
donela toliko topline, ni jedna nije bila zagonetnija i istinitija od ove
ruke. Shvatio sam da, nakon ovoga, o svim drugim knjigama preostaje jedino
ćutanje. Isto kao što je njihova premudrost nedovoljna u rasvetljavanju tajne dodira dve ruke negde u
Univerzumu. Susret koji se zbio nalagao je stvaranje nove Kosmogonije. Sve
pre Velikog Dodira predstavlja haos i tamu nad [pod] bezdanom. Otvoreni dlan se preda mnom raširio kao nepročitana knjiga; sobom
je nudio Sve. Nekoliko časova posle toga spakovao sam stvari i
prvim vozom krenuo put Drohobiča neobavljena posla. Ostao sam bez reči. Posle toga se svako moje pisanje pretvorilo u apologiju pogleda i
dodira. [Koji sa seksom
čine svetu trijadu.] |
|
