E

MIRKO DEMIĆ ĆILIBAR, MED, OSKORUŠA. – Zagreb : Srpsko kulturno društvo Prosvjeta, 2001, 279 str. (Mala plava biblioteka) [ PISMO UREDNIKU ] Gospodine Višnjiću, I ja sam pisac, doduše bez dela, ali zato i bez sujete. Zato Vam se i ne predstavljam; moje ime Vam ne bi ništa značilo. Želja mi je da odvojite nekoliko minuta za čitanje ovog pisma – što će Vam biti daleko lakše nego da čitate onoliku kupusaru koja je i povod mog obraćanja – a kojim ću pokušati da navedem razloge za neobjavljivanje rukopisa koji Vam je nedavno pristigao, a naslovljen je Ćilibar, med, oskoruša. Ovo pismo shvatite kao repliku Verlenovim pucnjima u ruku Remboa, lična redakcija Apokalipse ili moje viđenje Judine biografije. Ne poričem da sam prema umišljenom autoru pomenutog rukopisa bio isuviše blagonaklon; kao starijem kolegi to mi je bila dužnost. Strpljivo sam slušao njegove kvazi-prevratničke poglede na svet i književnost. Ono što me je prema njemu neodoljivo privlačilo bila je, pre svega, njegova mladost. Nalikovao mi je na hajduka iz narodne pesme, ali hajduka sa rafinmanom. Zbog rečenog rafinmana podnosio sam sve njegove hirove i ispade, ostajući mu veran duže od svih; preostali prijatelji su ga odreda i na vreme napustili. Bio sam uporan i ta moja upornost naročito ga je iritirala, pa je sav svoj svakodnevni jed prosipao na mene. Potanko mi je izlagao svoje književne planove i nacrte budućih dela. Brzo je primetio da ga simpatišem, tako da se na meni do mile volje vežbao bezobzirnosti. Rugao mi se, ne sluteći koliko mi se time kida srce. Kao da je znao da ću dozvoljavati da nemilice udara za ono malo pažnje koju mi poklanja. Činilo mi se da je to što trpim cena za poverenje koje mi ukazuje. Verovao je kako u literaturu može da se uđe ako neprestano bude razgolićivao njene zabrađene postupke i otkrivao opscene književne trikove. Posvuda je govorio kako će svojim razgaćivanjem literature (to je njegov izraz) isprovocirati sve oblike perverznjaka koji se motaju u i oko književnosti. Ako je u tome delimično i uspeo, onda će od te sorte i nastradati. Sećam se dobro jedne od njegovih "propovedi". Govor je počeo tvrdnjom da su srpski pederi prave ... (ah, grozim se da ispišem ime tog ženskog organa). Dalje obrazlaganje nije bilo manje uvredljivo. Sve se nekako i moglo trpeti do trenutka kada se u njegovoj glavi, kao kakav kancer, počela da širi ideja o rukopisu koji Vam je nedavno ponudio. Išao je kroz svet kao mesečar, uobrazivši da je Bruno Šulc glavom. (Moram priznati da je bio samo lepši i mlađi od Šulca.) Hvalio se kako luduje za ženom kojoj njegov Šulc piše pisma. U svaki razgovor uplitao je njih dvoje, čitav svet je dovodio u vezu sa njima. Nekad bi se predstavljao kao sin Bruna Šulca i te misteriozne žene; nastao je onda kada su se njihove dve misli srele negde u vasioni. Na očigled je ponirao u svoje ženske i muške faze, gubeći spoznaju o svojoj pravoj prirodi. Predamnom je posebno uživao da izigrava ženski lik, postajući predmet moje omraze. Rušio sam njegove postavke o nastanku žene tezom da je Eva nastala u momentu kada se kod Adama javilo osećanje gađenja. Od tada me je sve manje primećivao. Postavljao je pitanja kao Šulc, a na njih odgovarao kao ta žena. Nisam mu bio potreban ni kao sagovornik ni kao slušalac. U našem gradu svojevremeno je pisan scenario za film po motivima iz dela Bruna Šulca. Nosio je isti naslov kakav ima i rukopis koji Vam je predat na uvid. "Na sreću" – to su reči našeg kvazipisca – do realizacije filma nije nikad došlo. Obrazlagao je da prava literatura ne može nigde da funkcioniše do u sebi samoj. Pozivao se na nekakvog nemačkog pisca koji je tvrdio da se literatura povlači pred agresivnim oponašateljima, nezaustavljivo se krećući prema aforizmu – jedinom koji još brani čast literature. Vi ste učen čovek, mogu da Vas podsetim na onaj čuveni Židov esej o Oskaru Vajldu. Najsugestivnija slika zasigurno je ona kada se Vajldova ruka, kao ona Gospodnja u Sikstinskoj kapeli, čitavu večnost spušta na Židovu ruku. E, vidite, moj mlađahni Žid je tu ruku koju sam hteo da pomilujem – gotovo s gađenjem – naglo trgnuo k sebi. Moj pokušaj uspostavljanja prisnosti – ako hoćete podrške i razumevanja – kod njega je proizveo nezajažljiv bes. Grmeo je kao neki ovovremeni Savonarola sa predikaonice. Morao sam da izdržim kanonadu njegovih verbalnih udaraca, ali ipak zadovoljan što mi se nakon dugog polubudnog tumaranja vraća, makar i u ovakvom vidu. Međutim, usledila je egzekucija. Nazvao me pederastom. U prvi mah sam pomislio – tek da bi me uvredio. Ali, on je nastavio da obrazlaže prethodnu konstataciju. Razobličavao me je pred sobom, ali i pred drugima (a to ne mogu da mu oprostitim). Besno je izlagao svoju gnusnu teoriju o nama pederastima. Takvi kao ja, kaže, nisu kompetentni za izricanje suda o ljubavi, posebno kada je reč o ljubavi između muškarca i žene, niti smo, kao takvi, nesposobni za sud o literaturi. Literatura je čedo strasti, dok je vaša ljubav bezdetna. I njoj, literaturi, prilazimo otpozadi, zaobilazno, izbegavajući da objektu svoje požude pogledamo u oči. Po njemu, mi u literaturu nastojimo da uđemo na stražnja vrata, preko veze, na prstima i sa cipelama u rukama. Nas, veli, čitav svet zanima kao perverzija, a prostaštvo zamišljamo kao objavu iskrenosti. Njegova tirada nije imala kraja. Pripremao je završni udarac. Znao je da u epskom okruženju najefektnije je nekog optužiti za liričara. Ti si – probadao me je onim svojim floretima iz očiju – jedan od najgore vrste – kriptopederast. Svi odreda ste prepoznatljivi po karakterističnom tiku: neprestano dokazujete, sebi i drugima, kako ste muškarčine sa nebrojenim ženskim skalpovima u svom rabošu. Uplovio si u takozvanu bračnu luku nastavljajući da glumiš brod, mada si pod vodom poduprt stubovima. Brak i žena su vam maske kojima prikrivate svoju posrnulost. Pederasti te vrste ne poseduju hrabrost da se takvima i javno deklarišu. Jedini načini vašeg sladostrašća su taktilni i vizuelni. Nemate srca jednako kao i mozga. Posebno vas inspirišu kretanje masa u vidu nacionalnog b(l)uđenja; samo vi uživate u toplini krda, pa, prema tome, postajete njegovi glasnogovornici. Brinete za čistotu jezika, tela, osećanja. Kao što vidiš, tvoj tridesetogodišnji rad na polju prosveštenija ovog grada nije urodio plodom. Nisi uspeo da nametneš svoje nazore i kriterijume... Svi koji se iz petinih žila upinju da odigraju ulogu duhovnih higijeničara, u većini slučajeva poseduju malu prljavu tajnu koje svojim angažmanom nastoje da sakriju... Nazivao sam ga šegrtom Rolana Barta. Kolebao ga bartovskim pitanjima tipa: Kako da se govori nekom ko se voli? Da li je moguć govor ljubavi? Ali, sve beše meko za njegovu tvrdu glavu. – Čitavog života bavio si se pedagoškim radom, hraneći tako svoju nezajažljivu volju za moć. Inače, pederasti su ponosni na svoj, kako veruju, nepogrešivi instinkt kojim kod drugih muškaraca prepoznaju one sa sličnim sklonostima. Ali – ako se u proceni prevare – iz njih prokulja osvetnički bes. Zavist kod muškarca je prvi simptom ucveljenog pederasta. Mnogi posrnu u beskorisno razglabanje religijskih fenomena; uostalom, i religija se bavi fenomenom krda. Divite se Hristu ne zato što vam imponuje smisao njegove žrtve, već što ste dirnuti njegovim bespogovornim pristajanjem na raspinjanje. Volite svaku pozu, pa i onu iz narodne epike kojom se rezolutno opredeljuje za carstvo nebesko. Podavanje vam imponuje. Ko bi voleo suptilnog muškarca, nesposobnog za odbranu – do vas? Uostalom, nisu li većina likovnih prikaza Hristovog tela isuviše feminizirani, kao da se radi o kakvom uškopljeniku? Predugačak je spisak uvreda koje mi je uputio te kobne večeri. Radi ilustracije nabrojaću samo neke. – Pripadam rodu denuncijata i vatrogasaca. Posinak sam slavno zaboravljenih nacionalnih bardova i njima sličnih raskovničara. Usplahireni sam Sebastijan Malamut, pozni Vajld... itd. itd. Zapretio sam mu da ću njegove providne štoseve i jeftine trikove predati sudu javnosti. Objaviću da se u pismima ne radi o nikakvom Drohobiču i reci Tismjenjici, već o Kragujevcu i Lepenici. Bruno Šulc je delimično Simeon Roksandić, profesor crtanja u kragujevačkoj gimnaziji sa početka veka. U uvođenju Roksandića u rukopis vidim potvrdu opšteg uverenja Srba prečana kako je bez njih svet nezamisliv. Doduše, jednom sam ga zatekao kako čita ljubavnu prepisku između Olje Ivanjicki i Leonida Šejke, tako da nije nemoguće da je i taj izvor koristio. Pisac Apsolutnog ničega je – to bar Vi znate – Mita Dimitrijević. Pisac ne rekonstruiše Šulcovu ljubavnu avanturu, nego svoju. Doduše, još ne znam o kojoj se ženi radi, mada sam spisak mogućih suzio na uzak krug. Kad budem potpuno siguran, i to ću pravovremeno da objavim. Tu je ženu nazvao Lilit po uzoru na Majakovskog koji je gospođu Brik nazivao Lilik, što je još jedan od brojnih dokaza kako je naš vajni pisac poverovao da se život i literatura mogu kombinovati u nedogled. Prevod navodnog Šulcovog pisma objavljenog pre nekoliko godina u beogradskom dnevnom listu Demokratija nije potpisan – u stvari je njegova maštarija. Nagoveštaj samoubistva junakinje ovog rukopisa zapravo je skrivena aluzija na samoubistvo ljubavnice Đerđa Lukača. Znam i to da je pomno iščitavao Kafkina Pisma Mileni. U nedostatku ličnih doživljaja i osećanja bezobzirno je preuzimao tuđe. On je na sva ova upozorenja odmahivao rukom, u pozi besmrtnika koji se uveliko odomaćio na Parnasu. – Oni kojima budeš dojavljivao – samouvereno je deklamovao – poverovaće da sam i tebe izmislio, kako bi podigao prašinu oko svoje knjige. Završićeš, dakle, u korpi – nepročitan. Gospodine uredniče, uzdam se u Vaše poštenje i profesionalan odnos prema svom poslu. Iskreno se nadam kako neće da se obistine prognoze jednog nezahvalnog brbljivca. Neka ovo bude moja slatka osveta. Ako sam od njega etiketiran kao pederast, deo mog poniženja (ako o poniženju uopšte može da se govori) neminovno će preći i na njega. Od ovakvih kvalifikacija ovde niko neće moći da se opere. Senka naše relacije biće vidljiva svakom. Na kraju krajeva, nije li način na koji se on bavi literaturom neka vrsta nastranosti kojoj pripadam i sam? Njegovo naklapanje o jednom muškarcu (prilično ružnom i neuglednom) i ulaženje pod njegovu kožu slikovita su svedočanstva o njegovim više nego sumnjivim svetonazorima? Niko ne može da ospori – on je moje delo. Izašao je ispod mojih ruku, kao što je izašao Adam ispod ruku Gospodnjih. Ja sam mu prvi čitao rukopise, delio savete i slao mu tekstove sa preporukom po redakcijama mnogih časopisa. Iako se u ponuđenom rukopisu često vraća na detinjstvo, propušta da pomene dečju fascinaciju blatom i mnoga zadovoljstva dok se ono mesi. A ja sam tog nezahvalnika umesio od blata. Složićete se da njegovoj bajci nedostaje trun lokanog kolorita, malo domaćeg blata i nastrane strasti. Iako ovim pismom nastojim da ga strovalim u pomenuto blato, ja ga uravnotežujem, a time mimo volje spašavam od potpunog debakla. Ono što smatram svojim najjačim argumentom (a njegovu suštinu ću podrobno izložiti izvesnoj službi zaduženoj za takve informacije) jeste otkriće postojanja nekoliko dobro organizovanih ilegalnih grupa koji vršljaju po Srbiji i Crnoj Gori, tobože negujući kult Bruna Šulca, što je, naravno, drugo ime za organizaciju čija je namera da navodi srpsku literaturu – i ne samo literaturu – na stranputicu. Do sada sam locirao nekoliko punktova na kojima deluje ova subverzivna organizacija. Pored Beograda, kao najbrojnije ćelije, njihovo sam postojanje otkrio u Subotici, Novom Sadu, Kragujevcu, Užičkoj Požegi, Nišu i Podgorici. Više indicija ukazuje na to da im je vođa izvesni Aćin, što je verovatno konspirativno ime. Bruno Šulc je ime smrtonosnog virusa kojim pokušava da se inficira zdravo tkivo naše lepe književnosti. U nadi da ćete uvažiti moje argumente, toplo Vas pozdravljam. Anonim

www.brunoschulz.prv.pl