Vitold Gombrovič
OTVORENO PISMO BRUNU ŠULCU
Boguslav
želi da mu pišemo za "Studio" – zar ipak nije bolje da pišemo za
"Studio"? – a u stvari je najbolje da jedan drugom pišemo? – da, najprijatnije
je pisati jedan drugom, koliko je divnije opaliti ciljajući u konkretnu osobu,
nego gađati u omeđeni prostor, adresirati svima i nikom. Dugo vremena sam
razmišljao, koju misao da ispalim u Tebe, dobri Bruno, ali mi nijedna nije pala
na pamet i tek sam se juče setio žene jednog lekara, koju sam slučao sreo u
osamnaestici. – Bruno Šulc – rekla je – ili je bolesno nastran, ili pozer; pre
je pozer. On se samo pravi takav. – Rekla je – i izašla – jer je tramvaj upravo
stao kod Vilče ulice.
Prema tome, ciljam u Tebe mišlju te žene. Obaveštavam Te javno, oficijelno
i formalno, da Te žena lekara smatra ludakom ili pozerom. I pozivam da zauzmeš
stav prema ženi. Baš tamo negde u Vilčoj ulici stanuje polovina specijalista,
za koje već znaš, šta misle o Tebi. Tamo, u Vilčoj, stanuje, tamo donosi svoj
negativni sud, tamo ga prigodno iznosi poznanicima, koji joj veruju na reč.
Tamo, u Vilčoj, Bruno, u broju sto dva nastaje i širi se to loše mišljenje,
pakosna misao članice širokih društveno-kulturnih sfera veoma kategorične u
svojim sudovima. Šta ćeš učiniti s njenom mišlju? Da li ćeš po uzoru na ogromnu
većinu književne bratije zauzeti neosnovan stav, to znači pun pretenzije i
žaljenja zbog nemanja razumevanja i prilično niskog nivoa društva? Ne, Bruno,
ni za trenutak te ne osuđujem za bestidnost i banalnost tako površne reakcije
uvređenog piskarala zbog nasvetijih stvari. I ne mislim, da ćeš naivno
pocrveneti i kriknuti, kao što je to učinila u Francuskoj jedna od naših
najpopularnijih književnica kada joj je rečeno da je njena literatura
popularna... A možda ćeš prepuštajući se mazohističkim sklonostima, pokorno
pasti pred nožice site lekarke. Na taj način bi morao bar iskoristiti ženicu i
uprkos njoj uživati u njoj.
Hej, Bruno, asociram Te oficijelno i formalno sa sudom te žene, dajem Ti
njen sud, opterećujem Te njim i usađujem ga u Tebe, utiskam u svest Bruna Šulca
sud žene, venčavam ga legalno sa ženom kroz sud. Šta će uraditi taj Tvoj Bruno
Šulc – u toj situaciji – taj Šulc, koji piše knjige i koji Te mora
predstavljati, kako ćeš naviti i naštimovati svog Šulca u odnosu na ženu? O
Bože, ne želim da formulišem, još je vruće, đavoli su sastavili ovo pismo, ako
bi se Boguslav razboleo, ne bismo bili primorani na to. Ipak obrati pažnju:
okrutnost stvari se zasniva na tome da svi objektivni argumenti mnogo ne
koriste. U suštini, kako dokazati slučajnoj ženi da nisi ludak ili pozer. Ovde
se ne radi o sadržaju, već o formi. U ime izvanrednog suda sastavljenog od
slučajnih čitalaca "Studija" pozivam Te na formalnu borbu sa isto
tako slučajnom ženom. Sud neće razmatrati Tvoje argumente, za to nemamo
vremena, ni zajedničke, opšteprihvaćene kriterijume. Previše je ličnih stvari
da bismo podrobno razmatrali tuđe. Jednostavno, samo bacimo pogled i utvrdimo
da li je Šulc, iznenađen na ravnom putu besmislenim slučajem sa ženom, uspeo da
sačuva dobru, suverenu formu ili se na naše zlobno zadovoljstvo kompromitovao.
I upamti da Tvoj stav mora biti ne samo subjektivno ispravan, već, što je gore,
mora sadržati privid ispravnosti za ljude koji posmatraju sa strane. Ako na
primer dokažeš da Te misao doktorke uopšte nije pogodila – nećemo poverovati,
jer iz kog bi razloga imao da budeš manje osetljiv od nas. Sud, koji Te
ocenjuje, sudi Ti prema sebi.
Smišljeno Tebi, a ne nekom drugom, postavljam ovakvo pitanje. Tvoj
filozofski, umetnički, poetski stil Te ne predodređuje za obračune s majkama
lekarske dece. Tvoja forma se ostvaruje na visinama. Prema tome! Siđi na
zemlju! Uhvati se u koštac sa banalnošću! Pokaži kako se braniš od slučajnosti!
Kojim stilom ćeš je uništiti ili se uzdići iznad nje, ili stvoriti distancu,
pokaži nam taj izraz, videćemo kako se prijatni Bruno otresa mišljenja doktorke
iz osamnaestice. Čemu bi vredela Tvoja forma kada bi imala primenu samo na
visini dve hiljade metara iznad nivoa života? Treba se boriti s ljudima na
svakom nivou i u svakom mogućem slučaju. Naš stav prema gluposti, možda je čak
značajniji od stava prema velikim, mudrim i načelnim pitanjima. Prokleti
Boguslav! Doviđenja, Bruno.
Primi izraze dubokog poštovanja.
-----------------------------
List otwarty do Brunona Schulza / Witold Gombrowicz, "Studio" 1936, nr
7. >> Księga listów / Bruno Schulz, zebrał, opracował, wstępem, przypisami i aneksami opatrzył
Jerzy Ficowski, Kraków : Wydawnictwo Literackie, 1975, 190 s. : 18 Ill. 8 Iz prepiske Bruna Šulca: Vitold Gombrovič:
Otvoreno pismo Brunu Šulcu; prevela Biserka Rajčić, "Književna
reč", VIII (1979), br. 130, str. 6.
Hteo
bi da me namamiš, dragi Vitolde, na arenu okruženu sa svih strana radoznalošću
gomile, hteo bi da me vidiš kao razjarenog bika, u poteri za crvenim plaštom
gospođe doktorke, njen lepršavi penjoar boje amaranta treba da Ti posluži kao
plašt iza koga me čekaju oštrice Tvoga mača.
Trebalo je, dragi moj,
upotrebiti razdražljiviju boju, otrovniju strelu, jači otrov od pljuvačke
gospođe doktorke iz Vilče ulice. Trebalo mi je podmetnuti neku mudriju gospođu
doktorku, privlačniju, koju bi vredelo nataći na rogove. Potcenjuješ malo moju
osetljivost, insinuirajući mi tu lutku pretrpanu krpicama. Ja stari, blazirani
bik, i pored najbolje volje ne mogu uraditi ništa više, nego da sagnem glavu i
bacim preteći, zakrvavljeni pogled između oštrica kojima si me isprobadao.
Nažalost, nedostaju mi plemeniti oganj i ona slepa i ludačka vatrenost, koja me
je prema Tvojoj zamisli, pokrenula na sjajni napad. Ti si mi već unapred
odredio liniju, zatvorio i opkolio sporedne puteve, da bih se našao u središtu
arene. Unapred si mi pokvario suštinu zabave, odredio si publiku, definisao
akustiku mesta, detaljno odredio šta se od mene očekuje. A šta će biti ako bih
se pokazao kao bik, koji ne podleže konvencijama, bik bez časti i ambicija za
borbu prsa u prsa, ako bih potcenio nestrpljenje publike, okrenuo leđa gospođi
doktorki iz Vilče ulice, prema kojoj me guraš, i krenem na Tebe ratoborno
podigavši rep? Ne da bih Te oborio s nogu, plemeniti Toreadoru, već da te
poleđuške – ako to nije megalomanija – izbacim van arene, van njenih pravila i
kodeksa.
Jer, da to jasno kažem, ne
verujem u sveti kodeks arena i pokroviteljstva, ignorišem ga i ne cenim, ma
koliko si Ti, koji si fasciniran njime, ispunio njegove margine najsjajnijim
glasovima i komentarima – to je zaista čudan obred, koji se uzdiže iznad
predmeta svoga kulta akrobacijama ironije!
Prema tome, složićeš se,
dragi Vitolde, da otkažemo tu interesantnu borbu s bikovima i napustimo
rasporenu lutku na pesku, ostavimo razočaranu publiku i da rame uz rame krenemo
– bik i njegov toreador – ka izlazu, na slobodu, slobodnim promenadnim korakom
– udubljeni u intiman razgovor, pre nego što izađemo iz poslednjih krugova
pozorišta.
Ne, kakav paradoks! Ti,
branilac arena i njihove izvrsne akustike! Šta je akustika foruma i arena,
kakve istine i argumenti dolaze do reči u njima i otkud onaj snažan apel našim
srcima i iskustvima? Koji mu to deo našeg bića ide u susret, potpuno
afirmativno i saglasno, uprkos našim boljim znanjima? Poštuješ i ceniš
popularnu šalu, šalu gomile, šalu koja šiba protivnika van njegovih prava i argumenata,
osuđuje ga na smešnost, izbacuje mu oružje iz ruku bez suštinskog ukrštanja
mačeva? Zavodi Te direktnost efekta, trenutna, vanlogična solidarnost svih
doktorskih žena iz Vilče ulice, aplauz svih opšinskih, vitalnih i prosečnih?
Šta više, iz dubine vlastitog bića vidiš začuđeno povećavajuću nesvesnu
afirmaciju i solidarnost sa nečim, što Ti je u suštini stvari strano i
neprijateljsko? Stoga, to što Ti se čini transcedentnom i nadindividualnom
moći, samo je slabost Tvoje prirode. Gomila u nama nam povlađuje, dragi
Vitolde, gomila, koja ima korenje, kaje se, mumla, zaglušuje naše bolje znanje
i grčevito podiže naše ruke da se slepo slažemo. To su ostaci stada, koji nam
pomućuju jasnoću mišljenja, uvode arhaične i varvarske metode rasuđivanja,
arsenal atavističke, prevaziđene logike. Ova šala apeluje na gomilu u Tebi,
sigurna da će na znak u Tebi ustati mračna i neartikulisana – kao dresirani
medved na zvižduk ciganinove pištaljke.
Gospođa doktorka iz Vilče
ulice! Da li si hteo da uneseš pometnju u mene, u moja osećanja, stavljajući
pred mene kao antagonistkinju predstavnicu konsolidovane, moćne korporacije
povlačeći liniju naše borbe odmah tu kraj širokog fronta polova? Da li si u
svom lukavstvu želeo da me namamiš na ove močvarne pogranične terene, Tebi tako
dobro poznate, gde kompas naših osećanja počinje pogrešno da pokazuje smer,
polovi moralnih svojstava menjaju svoja obeležja u čudnoj ambivalentnosti a
mržnja i ljubav gube svoju jednoznačnost u velikoj i opštoj konfuziji? Ne, ne,
dragi Vitolde, oslobodio sam se toga, već umem da se suprotstavim toj velikoj
konfuziji, da odvojim i razgraničim sve što ne ide jedno s drugim. Bez sumnje
procenio sam i iskreno priznajem da gospođa doktorka ima lepe noge, ali tu
činjenicu svrstavam u sferu kojoj ona pripada. Umem da sprečim da se poštovanje
prema nožicama gospođe doktorke nađe u neodgovarajućoj oblasti. Sva lojalnost
tog poštovanja mi ne smeta da u intelektualnoj sferi iskreno prezirem njenu
filistersku tupost, njeno ograničeno mišljenje, taj meni stran i neprijateljski
mentalitet. Tako je to, iskreno priznajem, mrzim gospođu doktorku iz Vilče
ulice, biće lišeno svake suštine, ženu lekara u čistom, destilisanom vidu,
školski primer žene lekara, čak jednostavno žene... mada mi je u drugoj i
sasvim posebnoj sferi teško da se oduprem čarima njenih nogu.
Bez sumnje, ta kolebljiva
ambivalentnost, ta dvostrukost moga bića, zavisna od toga da li se udubljujem u
gospođu doktorku kao vlasnicu nogu ili intelekta, intrigira i primorava, navodi
na filozofska uopštavanja, metafizičke perspektive. Čini mi se, kao da ovde u
letu hvatamo na delu jednu od osnovnih antinomija ljudske duše, kao da smo
nabasali na jedan od metafizičkih čvorova života.
Nisam pristalica lakih
uprošćavanja, ali dok psihologija preciznije ne objasni te stvari, predlažem da
se prihvati kao privremeno objašnjenje, da naša polnost, zajedno sa edeološkim
oreolom spada u drugu razvojnu epohu od našeg inelekta. Uopšte mislim da naša
psiha nije jedinstvena u pogledu stepena razvoja raznih sfera i da se njene antinomije
i suprotnosti mogu objasniti istovremenim postojanjem i ukrštanjem istovremeno
mnogih sistema. To je izvor dezorijentacije brojnih puteva našeg mišljenja.
Namerno sam prešao na teren
polova, jer smo se za njihovo izdvajanje, postavljanje na pravo mesto odavno
navikli prinuđeni životnom praksom. U ovoj tački višeslojnost naše psihe je
posebno evidentna. Ona je, međutim, manje evidentna na polju opštih moralnih,
bioloških i društvenih vrednovanja i tu ulazim u domen najsvojstveniji Tebi.
Poznajem Tvoju ličnu osetljivost u toj tački, Tvoju patološku (i zbog toga
kreativnu) uznemirenost. To je bolna tačka, u njoj Tvoja preosetljivost dostiže
vrhunac, to je Tvoja Ahilova peta, koja Te svrbi i uznemirava, kao da iz te
pete hoće da izraste novi organ, neka nova ruka, koja bolje hvata od pređašnje.
Pokušajmo da ograničimo i izdvojimo to posebno bolno i osetljivo mesto,
pokušajmo da ga hirurški lokalizujemo, mada se ono širi i grana na sve strane.
Čini mi se da Te uznemirava i obara s nogu činjenica da postoji neki nepisani
kodeks vrednosti, neka anonimna mafija, neki consensus omnium, koji izmiče
kontroli. Pored oficijelnih vrednosti, koje prihvatamo i priznajemo, krije se
neka neoficijelna ali moćna urota, neuhvatljiv i podzemni sistem – ciničan i
amoralan, iracionalan i ironičan. Taj sistem (jer ima apsolutne crte
konsekventnog sistema) sankcioniše nevernost žene izdajice, utvrđuje
paradoksalne hijerarhije, pridaje smrvljujuću snagu plitkoj šali, predaje nas
vlasti solidarnog smeha uprkos našoj volji i znanju. Taj neuhvatljivi sistem,
koji nije nigde lokalizovan, koji intermolekularno prožima naša vrednovanja,
izbegava odgovornost i pokušaje da bude lociran i fiksiran – koji nije svečan i
ozbiljan, koji ubija moćnim oružjem smešnosti – u suštini stvari je uznemirujuća
i osobena pojava. Ne znam da li bilo ko može biti oslobođen njene fascinacije.
Smatram velikom zaslugom da
si Ti prvi put upravio naše misli i osećanja na te stvari. Ako se ne varam,
Tebi prvom je pošlo za rukom da nanjušiš zmiju u hiljadu njenih skrovišta i da
je dodirneš. Već sada bih hteo da Te odlikujem kao budućeg ubicu čudovišta. Jer
taj anonimni sistem smatram zlom koje treba pobediti. Zato me uznemiruju Tvoji
zakulisni, dugi pregovori s njim. Tvoji dugi šapati i pregovori, čitava Tvoja dvolična
i zapetljana politika. Zaboga miloga, opameti se! Oslobodi se zaslepljenosti!
Konačno uvidi gde je neprijatelj a gde prijatelj! Ti, predodređen da ubiješ
smuka, po prirodi naoružan moćnih oružjem za ubijanje, Ti, sa svojim izoštrenim
čulom kojim otkrivaš neprijatelja u najskrivenijem skrovištu – konačno ga
uhvati na prevaru, udari po njušci, dvaput škripnuvši zubima, zagrizi, pregrizi
mu grkljan!
Ne, Vitolde, verujem Ti.
Mađijaš ga samo pokretima mađioničara, svetiš laskanjima, hipnotišeš i parališe
u pozi večnog idola koji mu insinuiraš. Naravno, biću Ti sekundant u tome.
Postavimo na presto gospođu doktorku iz Vilče ulice, osana, osana, klanjajmo
se. Neka se gordi, neka napinje beli trbuh, neka se uobraženo nadima – gospođa
doktorka iz Vilče ulice, večni idol, meta naših čežnji, osana, osana...
Dok tako sedi opijena,
napustivši svoje obale, plavih očiju koje nas posmatraju a ne vide –
analizirajmo njeno lice, udubimo se u njen izraz, pustimo sondu na dno tog
nedokučivog lika.
Kažeš da je to obličje života?
Kažeš da nemamo samo mi, pametniji i bolji, pravo da ismevamo gospođu doktorku,
već i njoj daješ za pravo da se podsmeva, prezire i ironiše. Staješ na stranu
nižeg protiv višeg. Pokušavaš da kompromituješ naša dela iznoseći pred nas
masivnu telesinu doktorke i solidarišući se s njenim tupim kikotom. Tvrdiš da u
njenoj ličnosti braniš vitalnost, biologiju a ustaješ protiv apstrakcije, naše
otuđenosti od života. Ako biologiju, Vitolde, onda je to njena beživotna snaga,
ako vitalnost, onda je to pasivna, teška masa.
Avangarda biologije su misao,
eksperiment, kreativno otkriće. Mi smo borbena ideologija, osvajačka biologija,
mi smo stvarno vitalni.
Ne smej se. Znam šta misliš,
koliko loše misliš o našem životu. I to me boli. Porediš ga s životom doktorke
iz Vilče ulice i on ti se čini realan, čvršće stoji na zemlji, dok mi, koji smo
u oblacima, prepušteni himeri pod pritiskom stotinu atmosfera dosade,
destilišemo naša dela, tako reći nikom potrebna. Dosada, Vitolde, spasonosna
dosada! To je naša visoka askeza, to je naš kapric, koji nam ne dopuštaju da
učestvujemo u gozbama života, to je nepotkupljivost našeg ukusa, potvrđenog
novim i nepoznatim jelima.
Dopusti, da Ti u dve reči, na
kraju kažem, gde bih želeo da Te vidim, gde upravo vidim Tvoje mesto i Tebi
svojstveno zanimanje. U Tebi ima materijala za velikog humanistu. Šta je drugo
Tvoja patološka osetljivost na antinomije, ako ne čežnja za univerzalizmom,
humanizacijom nehumanih prostora, ukidanjem privatnih ideologija u korist
velikog jedinstva. Ne znam na koje načine ćeš to učiniti, ali mislim da su u
tome pozitivan smisao i sankcija Tvojih dela, koja su dosad bila plašenje i
ciljanje životinja tih poluljudskih čestara.
Pozdravljam te, Tvoj
Bruno Šulc
[jul 1936]
------------------
Do Witolda Gombrowicza / Bruno Schulz, "Studio" 1936, nr 7. >> Księga listów / Bruno Schulz, zebrał,
opracował, wstępem, przypisami i aneksami opatrzył Jerzy Ficowski, Kraków :
Wydawnictwo Literackie, 1975, 190 s. : 18 Ill. >> Iz prepiske Bruna Šulca: Vitoldu Gombroviču; prevela
Biserka Rajčić, "Književna reč", VIII (1979), br. 130, str. 6-7.