|
Mirko
Demić: ĆILIBAR, MED, OSKORUŠA. – Zagreb:
Srpsko kulturno društvo Prosvjeta, 2001. – 279 str. (Mala plava biblioteka) |
KRITIKE
PRVOG IZDANJA
§
Tihomir Brajović: Apokrifna fikcija. – Glas javnosti (Beograd), sreda
23. maj 2001, str. 18.
§
Vladimir Jagličić: Povesmo
opsene. – Nezavisna
svetlost (Kragujevac), god. LXVI, br. 305 (26. jul 2001), str. 41.
§
Slobodan Vladušić: Voljenje i pisanje. – Ljetopis (Zagreb),
god. VI, br. 6, str. 464-467.
§
Александар
Б. Лаковић: Епистоларна
имагинација. – Липар
(Крагујевац),
год. III, бр. 9
(јесен, 2001), стр. 41-42.
§
Мила
Стефановић: Трагањe зa Шулцом. – Свеске
(Панчево),
децембар 2001, бр.
59-61, стр. 135-137.
§
Vesna Trijić: Drama autora. – Blic (Beograd), utorak 8. januar 2002, str. 15.
§
Aleksandar Jerkov: Književna
uspomena. – Vreme (Beograd), br. 583,
7. mart 2002, str. 53.
§
Драшко
Ређеп: Воће
Шекспирово,
писма
узнемирена,
садашња. –
Књижевност
(Београд), год. XLXII, књ. CVII, св.
10-11-12,
октобар-новембар
2002, стр. 973-975.
§
Miroslav Radonjić: Santa quasi
una fantasia. – Ulaznica (Zrenjanin), god.
38, br. 189-190, april 2003, str. 117-120.
Glas javnosti (Beograd), sreda, 23. maj 2001, str.18.
Tihomir Brajović
APOKRIFNA FIKCIJA
Mirko Demić: "Ćilibar, med, oskoruša", Srpsko kulturno društvo Prosvjeta,
Zagreb, 2001.
Bruno
Šulc, nacističkom rukom usmrćen poljski pisac i jedan od kultnih autora
evropskog modernizma kojeg je posebno poštovao Danilo Kiš, glavni je junak i
"pripovedač" ovog neobičnog romana u pismima. Kažem
"pripovedač" zato što se uobičajena epistolarna naracija ovde gotovo
prometnula u razvijenu esejističku refleksiju, obmotanu višestrukim
mistifikacijama oko "autorstva" i mogućih "izvora" same "priče". Ni ovi "već viđeni" postupci, kao
ni izvesna diskurzivna zasićenost teksta, koja je na samoj ivici tzv. eruditnog
pisanja, ne bi, međutim, trebalo da dekuražiraju čitaoca. Donekle nesumnjivo
aparatna, izdvojena i zahtevna u odnosu na ono što predstavlja stilsko-tematski
standard aktuelne domaće proze, Demićeva knjiga, s druge strane, isijava jednu
ne baš svakidašnju izražajno-jezičku, opservacionu i misaonu energiju koja
čitaocu naoružanom strpljenjem i dobrom voljom može doneti i sasvim
odgovarajuću satisfakciju.
Iako je uokvireno imaginativnom rekonstrukcijom i
apokrifnim "dopisivanjem" biografskih toposa vezanim za Šulcovu
mladalačku opsesiju pisanjem dugačkih i neuzvraćenih ljubavnih pisama, kao i za
njegov izgubljeni roman "Mesija", samo središte ovog fikcionalnog
isijavanja ipak, rekao bih, predstavlja autorova sposobnost da u tom razuđenom
"dizanju spomenika književnoj Krađi" prokrijumčari u polje čitaočeve
pažnje i ono što bi se moglo imenovati
kao paradoks (ne)autentičnosti. Taj paradoks odlučujuće je određen
fantazmom nasušnog i neizbežnog Drugog (pisca, nemog erotskog sagovornika,
čitaoca), u odnosu na čiji se (iz)mišljeni psihički univerzum - kao u igri
ogledala - tek otvara mogućnost vlastitog samooblikovanja. Otuda famozno,
legendarno pitanje nepoznatog dželata "Jesi li ti Šulc?" ovde
višestruko odjekuje kao šifra u čijoj se podrazumevanoj sudbonosnosti ukazuju
moguća metafizička, egzistencijalno-psihološka, političko-istorijska,
kulturološka, odnosno poetička razumevanja i interpretacije Demićevog romana.
Jedna od njegovih vrlina, rekao bih, jeste upravo to što je oslobodio prostor za svaku od njih.
Nezavisna svetlost (Kragujevac), god. LXVI, br. 305 (26. jul, 2001), str.
41.
Vladimir Jagličić
POVESMO OPSENE
Mirko Demić: Ćilibar, med, oskoruša,
Srpsko kulturno društvo "Prosvjeta", Zagreb, 2001.
U svojoj trećoj knjizi
proze, Kragujevčanin Mirko Demić (1965) nastavlja sa opisivanjem, rekao bi
Švob, "izmišljenih biografija", zamena i nadopuna vlastite, pokušajem
da kulturno-istorijsko zračenje poljskog pisca Bruna Šulca dobaci do našeg doba,
do vlastitog problema, do svagdašnje okoline. Knjiga je pisana u formi
ljubavno-filozofske epistole, sa esejističkim natruhama ljubavne čežnje,
platonski polovične, ali zauzvrat "života vredne", začinjene tihom
polemikom, "odgovorima adresatkinje. Ta "unutrašnja" prepiska sa
piscem pisama, kao deo ljubavne igre, ovde je u funkciji mosta prema
nepremostivosti dva sveta. Ona je znak da se preveliko predomišljanje svelo,
ili uzvisilo, na ravan dekadencije, tako da nije slučajno što ovu ljubav
prepoznajemo kao poluzabranjenu i "staračku". Ovde se mnogo, rekli bi
naši seljaci, pregovara, a malo na ljubavi radi. Kako bi primetila
adresatkinja, "pismo je izbegavanje žrtve".
Ima u svetskoj
književnosti primera epistolarnih romana sa ljubavnom tematikom, od sentimentalnog
klasicizma Rusoa i Ričardsona, preko demonskih Lakloovih "Opasnih
veza" do Kaverinovog potresnog "Ogledala". Demićevom romanu
nedostaje domen ljubavnog događaja. Knjiga je "ravna", introspekcije
su je učinile jalovom. Dramatike u ovom ljubavnom delu uglavnom nema, te je sav
njen sadržaj sačuvan za misaon plan koji je, opet, prilično
"načitan", ljubavi nepotreban, jer oteretan. Ipak, na momente, Demić
uspeva da oživi nešto od istinske strasnosti, u ovoj knjizi prilično zametnute
i stišane.
"Sjedinjenje
muškog i ženskog i tvorenje jednog – nije cilj. Poriv za sjedinjenjem narasta
kad kulminira sumnja u svoju polnost. Sjedinjenje je katarzično. Kod njega se
najintezivnije doživljava vlastita polnost i zajednička raspolućenost. Za razliku od toga, mi smo se naprosto pobrkali, krivo srasli i
ispremeštali.
Postao sam tiho stradanje.
A Ti – neumoljivi krst na koji je to stradanje pribijeno."
Evo, u
malome, cele ove knjige. Prvi pasus je kao iz kakvog dosadnog udžbenika. Ali je
poslednja rečenica izvanredna. Samo takve rečenice i valja pisati ako se želi
stići do umetničkog rezultata. Ima ih, one su jedna tiha vrednost ove knjige,
pa i Demićevog autorskog rukopisa uopšte ("Mi smo jedno drugom kalem na
koji ono drugo namotava povesmo opsene"). Ističu se šesto pismo,
filozofski utemeljeno i konkretno povodno, o onom neuhvatljivom, i jedino našem
"sada" – kao i deseto, o "ničem na plećima". Između ta dva
trebalo je više "života", više "mesa".
Stilski, Demićeva knjiga
pisana je čismeno.
Mirko Demić može postići,
kao prozaist, pažnje vrednu meru.
Ljetopis (Zagreb), god. VI, br. 6, str. 464-467.
Slobodan Vladušić
VOLJENJE I PISANJE
Mirko Demić, Ćilibar, med, oskoruša, SKD "Prosvjeta",
Zagreb, 2001.
U trenutku kada talas nekih mladih pisaca, čini
se, dosta odlučno usmerava brod zvani srpska književnost u vode više ili manje
ekspliciranog neorealizma, knjiga Mirka Demića, podseća na poetički lanac na
čijem se završetku nekada nalazilo sidro. Na prvi pogled mesto nedostajućeg
sidra pripada Borhesu, kao metafori onoga što je književnost uvek držalo čvrsto
ukotvljenu u samu sebe, pomažući joj tako da preživi bure stvarnog. Meru
borhesovskog kod Demića nalazimo u činjenici da je Ćilibar, med, oskoruša,
zapravo jedna književna mistifikacija, koja može zabavljati čitaoca kvazi
detektivskom pričom na temu šta je ovde faktivno, a šta fiktivno.
Elemente mistifikacije pronalazimo na mestu gde takve mistifikacije obično
počinju – u "predgovoru" – u kome izvesni Ježi Ficovski braneći
vlastitu identifikaciju sa Brunom Šulcom, odriče jednu istu takvu mogućnost
anonimnom mladiću. Naime, iz pisma/ispovesti Ficovskog uviđamo da mladić smatra
kako je njegov tekst koji – pogađate – nosi isti naslov kao i Demićev roman, ustvari
"drugo ime za izgubljeni Šulcov roman Mesija". To je ono što
Ficovski odlučno odbija, rukovodeći se vlastitom fiks-identifikacijom sa
slavnim poljskim piscem. Koliko Šulcovskog ima u Ćilibaru, medu i oskoruši,
može, dakle, biti stalno pitanje koje lebdi nad čitanjem Demićevog romana. To
pitanje kao i svaka dobra literarna mistifikacija opstaje i nakon
demistifikatorskog "pogovora" u kome drugi anonim otkriva identitet
do tada anonimnog mladića. Lanac se dakle, i pored odgonetke, nastavlja, a
anonimnost dostavljača simbolično naleže na pitanje o "količini"
Šulca u ugrađenom ciklusu "pisama" koji nose naslov "Ljubavna
pisma Bruna Šulca".
Pomenuti ciklus
"higijenski" izolovan "predgovorom", "pogovorom",
"prilogom" predstavlja ono mesto u romanu gde kritičarska poetička
"prepoznavanja" moraju da ustupe mesto malo inspirativnijem
doživljaju teksta. Najpre zato što se čitalac na ovom mestu susreće sa
zanimljivom preradom uobičajne matrice zvane "epistolarni roman":
pomenuti ciklus čine samo pisma muškarca. Odsutnost pisama žene, odnosno
ženskog glasa, nalazi svoj nadomestak u komentarima kojima su pisma
izbrazdana. Tako Demićev roman pruža mogućnost za prilično zavodljiva tumačanja
sa aspekta "feminisitičke kritike" i tu bi se Demić lako mogao
optužiti kao (naravno) tipični (kakav?) muški (dakako) šovinista koji ženi (a
kome drugom) ostavlja ulogu tek podređnog komentatora koji nikada nema
snage/mogućnosti da se digne iznad nivoa teza za mogući odgovor.
Ali čini se kao da muževnije tumačenje kreće
onom stazom koja treba da nam pokaže "oksimoronsku" napetost fenomena
pisama bez odgovora. Sa jedne strane ona su mornarski čvorovi kojima se
učvršćuje vlastita samoća, jer svako pismo – ne donoseći odgovor – samo
potvrđuje tu samoću, a sa druge strane činjenica da se ipak radi o pismima, a
ne dnevničkim beleškama, još uvek označava želju da se na pismo dobije odgovor.
"Ljubavna pisma Bruna
Šulca" su, dakle, kentauri koji povezuju fiktivno i faktivno, želju za
odgovorom i zadovoljstvo neodgovoranjem. Niz može da se nastavi: naime, ova
pisma su dobar primer nečega što bi mogli nazvati proezijom. Iako
napisana u prozi pisma su zapravo lirski eseji. Njihov introspektivni karakter
guši svaku mogućnost naracije: čitalac ovde ne prisustvuje razvoju jedne
ljubavi, njenim dinamičnim vijuganjima i potresima. Nije ovde dakle u pitanju
ljubavna priča već stop-kadar unutar koga pisac pisama analizira istovremeno
svoje voljenje i svoje pisanje. Ako prozna forma pisama i bez
naracije ipak aludira na naraciju koja pokreće čitaoca i pisca
podjednako ka nekom trenutku raspleta u budućnosti, onda poetski karakter tih
pisama-eseja o pisanju i voljenju, kao da govori da su ona napisana u
poslednjim vremenima, dakle onda kada više nikakve budućnosti nema.
Dvostrukost o kojoj govorimo biva
podržana i fino podešenom simbolikom: naime, pismima dominira biblijska
simbolika koja suptilno povezuje prva vremena kroz motiv Adama i prve žene
Lilit, kao i ona poslednja oličena u pominjanju Mesije – što je u isto vreme i
naslov izgubljenog romana Bruna Šulca. Isto tako med i oskoruša simboličke su
mere slatkog i gorkog u prvobitnoj Knjizi, kojoj Demić jedan odličan esej u
prilogu "Ljubavih pisama...". Ne slučajno, jer čini se da je upravo
mit o izgubljenoj Knjizi, metafora onoga što povezuje početak i kraj.
Izgubljena Knjiga je ona koja postoji i u svom odsustvu, gde je to odsustvo
zapravo obećanje ponovnog pojavljivanja. To nije uspomena usmerena na prošlost,
već naprotiv svest o prisutnosti nečega što postoji upravo zato što još nije
dovršeno. Izgubljene knjige, naime, uvek mogu biti pronađene i ta mogućnost
nalik na onu da se knjiga čije je ćitanje prekinuto ipak dočita do kraja,
obrazuje neizvesno međuvreme iz kojeg kao da ova pisma i nastaju.
Tematska armatura koja omogućava
ovako širok raspon sinteze što ga preduzima Demićev poetski roman, sastoji se
od doslednog praćenja motiva voljenja i pisanja. Ako je naš tekst
do sada pokušao da pokaže da je sinteza suprotnosti ono što Ćilibar, med,
oskoruša neprestano pokušava da učini, onda opis voljenja i pisanja izlazi
iz tog mehanizma, utoliko što se obe ova aktivnosti, kod Demića, prelivaju
jedna u drugu. Kada se govori o pisanju, govori se o voljenju, kada se govori o
voljenju govori se o pisanju: "Voleti nekog je težnja ka preciznosti
izraza, ka otklanjanju višesmislenosti, ali bojim se da je ona mrtva [kao
književnost] bez obilja značenja i
zračenja". Ili iz drugog, ženskog glasa "[Na ovom mestu se ljubav
i literatura sreću kao stari znanci" na zajedničkom poslu osmišljavanja
vasionske jeze u koju smo bačeni]" Na taj način tekst je osposobljen
da bude u isto vreme i autoreferencijalan, tj. da neprestano propituje proces
svog nastajanja, ali i da se obraća nečemu "referencijalnom", a to
referencijalno je ljubav i voljenje.
Poslednji čin ove borbe da se u
atomizirano vreme ostvari, makar literarnim sredstvima jedan totalitet pripada
ironiji. Pisac Ćilibara, meda, oskoruše, kao da je imao u svesti i ovu
romantičarsku mogućnost dostizanja totaliteta. Ironija naime, prileže uz Demićev
tekst u "Prilogu" gde sakralnost mita o izgubljenoj knjizi biva
ironizovana kroz drugu mogućnost naslova koja glasi "Črezvičajni svrabež
pisanja". Nalet ironije se nastavlja i u "Pismu uredniku" gde
anonimni pisac bez knjige razotkriva istinu o "Šulcu" piscu pisama,
kao običnom srednjoškolskom nastavniku iz provincije. Ovakvi ironični zahvati
nemaju za cilj samo da pokažu svojevrsnu brigu za čitaoca kome bi se
spiritualno platonični angažman ljubavi i pisanja učinio pomalo anahronim u
vreme post-seksualne revolucije i novinarstva, već čini mi se pre svega,
ima svrhu da podseti zaboravnog čitaoca kako su i ljubav i pisanje bili
svojevremeno okruženi romantičarskom ironijom, koja znamo to, nije bila baš
tako jeftin instrument. Prisetimo se, naime, Šlegelove "ironije
ljubavi" kao i njegovog tumačenja ironije kao "permanentne
parekbaze" to će reći ironije kao neprekidnog prekidanja pripovedne niti
kroz momente u kome se pisanje samoobjašnjava. Time su i voljenje koje je
beskrajno baš zahvaljujući svesti o konačnosti onoga ko voli, kao i pisanje
koje se neprestano prekida i upućuje dalje od onoga što je "pisac želeo da
kaže", pokazuju kao načini dostizanja jednog Totaliteta. Danas umnogome
izgubljenog i deplasiranog. Da li? pita se Demić, a čitaoci će već odgovoriti
po svom nahođenju.
Lipar (Kragujevac), god. III,
br. 9 (jesen, 2001), str. 41-42.
Aleksandar B. Laković
Mirko Demić: Ćilibar, med, oskoruša, SKD "Prosvjeta", Zagreb,
2001.
Iako sve umetnike, još od doba
i tragedije Franca Kafke, obuzuma strah od nepročitanosti i ili loše
pročitanosti, Mirko Demić ne želi da prihvati ulogu prijemčivog i čitljivog
pisca. (Kao što to očito nije hteo ni Bruno Šulc).
Mirko Demić stavlja pred
čitaoca zadatak da iza slika odnosno priča, koje se prikazuju ili slušaju,
pronađe sliku ili priču, koje se kriju. Te slike i priče, čitalac mora
spoznavati, doživljavati ili sanjati, odstranjujući sve površne i
nefunkcionalne boje i reči.
Zašto izdvajamo piščev
zahtev prema čitaocu?
Zato, jer Demić uspeva da
čitaoca uveri da ispod i iza površinskih slika i priča, postoji niz sve dubljih
i upornijih i značajnih slika i priča. Uspeva Demić da u čitaocu izazove
naklonost prema ovom udubljivanju i produbljivanju, kako bi se ispod formalne
imaginacije otvorila izvesna imaginacija, prevashodno vezana za poreklo i
suštinu. Kada dopre do nje, a puteva i slojeva je bezbroj, čitalac
postaje i pisac. Sa mogućnošću da zaključuje, zamišlja, pa čak i ispravlja i
protivi se zvaničnom autoru knjige.
Da bi potvrdio navedeni
zaključak, prizivam u pomoć slučaj Narcisa, kao što to čini Demić.
Zašto se Narcis ne ogleda
u ogledalu, nego nad usamljenim šumskim izvorom. Po Luju Lavelu, ogledalo
zarobljava Narcisov lik i čitav jedan svet, dok se izvor nudi Narcisu kao
otvoreni put. Narcis oseća da se njegova lepota nastavlja u dubini izvora.
Možda je upravo iz toga
razloga Demić odabrao epistolarnu formu romana, koja omogućava produbljivanje i
raslojavanje motiva, ključnih za pisca i čitaoce.
Knjigu pred nama čine 35
ljubavnih pisama poljskog pisca Bruna Šulca koleginici iz gimnazije nazvanoj
Lilit. I samo jedno njeno pismo-odgovor posle Šulcove smrti. Umesto predgovora
je pismo Ježija Ficovskog (Šulcovog savremenika i prijatelja) upućeno autoru
knjige, u kojem tvrdi da to nisu Šulcova pisma. Pogovor je, opet pismo, ali
ovog puta uredniku izdavačke kuće, u kojem "anonim" objašnjava da je
"Bruno Šulc ime smrtonosnog virusa kojim pokušava da se inficira u zdravo
tkivo naše lepe književnosti", i da je mladi Demić sve ovo izmislio.
Između korica i "Mit o izgubljenoj knjizi" odnosno tekst o
prokletstvu koje prati Praknjigu.
Ona ili Lilit sva pisma
prevodi sa poljskog na nemački, pre nego ih spali. Dok ih prevodi, ona ih
komentariše. Pojašnjava. Protivreči im.
Bruno Šulc u Demićevoj
interpretaciji jeste ram za sliku, a pisma su samo površinske slike ili samo
jedna od bezbroj priča. Činjenica da su pisma prevedena, dopisana i
prokomentarisana od osobe kojoj su pisana, naslućuje još jednu sliku iz prve
slike. Produbljuje čitaočevu spoznaju da je "pismo zamka", jer
"ne čitamo mi njega - već ono nas". Nameće kontrapunkt "između
onog ko piše i onog ko će čitati". Smenjivost događaja, kao i hitre i
živahne asocijacije, navode na pitanje jesu li pred nama pisma ili Demićevi
snovi. I da li je pisac uspeo da istovremeno doživi i svoj san i
književno epistolarno ostvarenje. I da kroz druge
slike iste slike, postigne jedinstvo i prirode i bića. I slika
i reči. I onih koji se posmatraju i onih koji posmatraju. Znači i
posmatrača i posmatranih. I pisca i čitaoca. I Narcisa i izvora.
Zašto knjigu čine
suprotnosti i dijalozi, ne samo polarizovanih, već i svih nijansi između plusa
i minusa?
Pretpostavljam, jer je
Demić apsolvirao Bašlarov savet da su svakom biću potrebni i zemlja i nebo; i
supstanca i forma; i dan i noć. Ali, i očiglednost da pripovedača ne nadahnjuju
samo prizori (koliko god bili impresivni), već i sećanja, nataloženo iskustvo i
enciklopedijsko znanje o tim prizorima. Kao i pokretljivost i hiprevigilnost
Demićeve percepcije. Te utiču da piščev svet nije ni crn i beo. Već obiluje
brojnim inter-valerima koji se vrtoglavo kreću i smenjuju.
Otuda su ključne reči
pisma u upornom kontrapunktu: voljenje-umiranje, vatra-voda, ljudsko-božansko, život-san,
Hrist-Mesija, pobeda-predaja... Čak je i na dan rođenja Demića, izvinite Šulca,
padala kiša i sijalo sunce. Pisma su, kao i život inače, udomila paradokse.
Npr. "dok mislimo da čekamo Mesiju, mi ga ustvari ispraćamo". Ili
"u braku leže neslućene mogućnosti za negovanje vlastite samoće".
Zatim, "grozimo se lica smrti, ali volimo njenu blizinu". I
"Umreti - znači - biti apsolutno prisutan".
Očito da je zamajac pisma
- imaginacija suprostavljenih između sna i jave. Koja se kreće u dva pravca.
Ili se produbljuje, bivajući zagonetnom i nedokučivom. Ili se, pak, razvija i
preobražava, postajući čudo i neiscrpna energija. Zato je često odblesak
stvarniji od stvarnosti. A život nije ništa drugo do san o snu. Naravno, pod
uslovom da pisanje kao i sanjarenje pronađe svoju supstancu, koja zauzvrat nudi
i specifičnu poetiku.
U romanu "Slamka u
nosu" taj heraklitovski element bila je vatra. A u knjizi "Ćilibar,
med, oskoruša" - voda. Za koju Bašlar tvrdi da je prelazni element. Da je
ontološki preobražaj vatre i zemlje.
Zašto voda?
Mišljenja smo, da pisci
koji žive pored reka i jezera, u vodi ne nalaze beskraj, već dubinu. Tako
neophodnu elementima, koji nam, svi od reda, otkrivaju ambivalentne i
polivalentne izvesnosti. Drugi razlog za ovakav Demićev izbor jeste prisustvo
snova, čiju snagu rasipa živopisnost pisama. A pisac mora da stvara i sanja i
duboko i prirodno. A baš takva je voda. Znači, pisac se bavi elementom, koji ga
određuje.
Pismopisac Bruno Šulc
zagovara postojanje trećeg pola, pozivajući se čak na Platona. Da li svet
trećeg ugla čine Fojerbahove utvare koje žive dok su verne svom poreklu ili
prvolikim snovima? Ili Bodrijarovi dvojnici, spremni na razgovor? Ili Frojdovo
nesvesno-Ono ili nad-Ja. Ili je to čitalac između Šulca i Lilit. Ili je to Ježi
Ficovski (Šulcov Maks Brod)? Ili je to Šulcova zaostavština, koju Mirko Demić
"vaskrsava kao utvare, jer su samo one uverene u mogućnost vlastitog
postojanja"? Ili su to senke koje se "rađaju onda kad osvetljeni
predmet počne sumnjati" u sebe ka izvor svetlosti?
Ili je
to obrazac kako istovremeno i jesmo i nismo. Kako se istovremeno nastavljamo
poput Narcisa i Adama ili kako sporo trošimo svoju energiju do same smrti. Kako
drugačije protumačiti zapitanost Edgara Poa "da li davati svoju
svakodnevnu senku, koja je deo sebe, znači živeti sa svojom smrću".
Postoji jedna reč,
prisutna u svakom Šulcovom pismu. Ta reč je Mesija. Ona je prva asocijacija na
ljubav. Ali, Mesija je i san, zbog kog se Lilit budi radosna. Mesija je i Adam.
Mesija je posedovao Praknjigu. Mesija je i tajna.
U trenucima očaja Bruno
Šulc i Mirko Demić "traže reč sposobnu da ubrza dolazak Mesije", jer
je "iscrpena sva mašta i jedino preostaje spasenje i oporost". Lilit
ih, međutim, koleba, ubeđena da je ta reč "napisana na leđima" Mesije,
čitljiva tek kada Mesija bude odlazio". Upozorava ih da Mesija neće doneti
spas, već mogućnost da se ponovo rode i umru. Savetuje ih da, umorni od Mesija,
moraju prestati da ga "traže u drugima, već u sebi". Jer, "svako
od nas ima svog Mesiju".
Iako je Mirko Demić svoj
roman udenuo u Šulcovu ispovest, brojne premise i zaključci važe danas i ovde.
U veku i zemlji aluzija, gde su preovladala neprijateljstva, apokaliptične
vizije, pohota, lažne veličine, poremećaj sistema vrednosti, mentalitet sitnosopstvenika,
netolerantnost, samodovoljnost i destruktivnost.
Na
primer:
"Naša prava lica
odavno nismo u stanju da prepoznamo."
"Važno je da na vreme
uočimo svaku mladici emocije i krvnički je zgazimo."
U nama likuje neznanac
koji gleda kako raspinju Hrista... radujući se što on nije raspet."
Demićeva ili Šulcova
poetska rečenica: "Čovek koji je prestao da voli, počinje naglo da se
kruni, poput zida kuće u kojoj niko ne živi", opravda Lilitinu suicidnu
pomisao nakon smrti Bruna Šulca ("Bleskom ćeš me pozvati. Neću časiti ni
časa da ti se pridružim."). Ali, autor ni tada zaboravlja dualizam i
antagonizam ("ne bi li se od naših potiranja začeo novi život").
U
nekoliko pisama ponavlja se mit o skrivenim ili izgubljenim knjigama, kao što
je i u Jovanovom otkrovenju. Koje nikad nije bilo realističnija opomena nego što
je to bilo u dvadesetom veku.
Dokazao je Mirko Demić da
se imaginativna moć njegovog stvaralačkog duha razvija kopajući po dubini bića,
habitusa i značenja, tražeći u prirodi i u nama, i izvan nas i prirode, ono
večno i prvobitno određeno. Ali, na principu istovremenog sukoba i jedinstva
pojmova i predmeta, koji su stalno u pokretu i promeni.
Sveske (Pančevo), decembar 2001, br. 59-61, str. 135-137.
Mila Stefanović
Mirko Demić: Ćilibar,
med, oskoruša, SKD "Prosvjeta", Zagreb, 2001.
Bruno Šulc: Republika
snova, Rad, Beograd, 2001.
Izazov zvani Šulc
okuplja tandeme, kao po nekoj nepisanoj obavezi književnog testamenta nastavlja
se traganje za uzvišenim delom koje slutimo, znamo da nije izgubljeno, samo
čekamo dojavu toga. Možda će to biti Mirko Demić ili Aleksandar Šaranac? Misija
Bruna Šulca zbližila ih je. NJihovom zaslugom, jedna za drugom, pojavile su se
dve knjige, prva Ćilibar, med, oskoruša
Mirka Demića i druga Republika snova Bruna
Šulca u prevodu Aleksandra Šaranca. Ova vrsta književnog druženja rezultat je
zasigurno Demićeve predhodne "kontaminiranosti" Šulcovim dugotrajnim
zračenjem i preporuka mlađem Šarancu da se okrene prevođenju tekstova Bruna
Šulca sa poljskog.
Receptivna energija
pisca-čitaoca uvlači u pomenute tekstove obezbeđujući mu da kroz svet književne
zbilje pothranjuje i razvija svoj fiktivni svet, istovremno šireći ono što
profilira egzistencijalni horizont. Na Šulcovom horizontu se ogleda praslika
svih uzora književnog zanata.
Stvarni ili izmišljeni
nalazač Šulcovog romana "Mesija", Mirko Demić, upravlja tokovima
teksta u epistolarnoj formi. Epistole su postavljene između fiktivnih činjenica
enigme Šulc iz pozicije verujućeg u Šulca, Ježija Ficovskog, na početku i
Anonima takođe upornog i s razlogom izmaknutog i zabašurenog pisca. Gledanjem
kroz literarnu ključaonicu ne vidimo dalje od jednog detalja u krupnom planu,
za Demićevu knjigu to nije dovoljno. Za tu knjigu mora se pripremiti čitalačka
upornost po drugi put i različiti instrumenti dešifrovanja.
U prvom suočavanju tekst
je "nečitljiv" u okvirima "ustanovljenih kodeksa tekstualne
proizvodnje i prijema", ali i to je razumljivo za pisca kakav je Demić,
probirač i rafinman, sakupljač koprena ispod kojih bi sakrio prozirnost i
nagost lepih oblika. Dva teksta međaša u uvodnom i izvodnom toku preporučuju
piščev uzor i sopstveni credo; "u literaturu može da se uđe ako neprestano
bude razgolićavao njene zabrađene postupke i otkrivao opscene književne
trikove". Ovaj Demićev autopoetski stav korenspondira sa čitaocem u
Liotarovom duhu da "o svakom iskazu treba razmišljati kao o potezu u nekoj
igri".
Demićev literarni impuls
ostvaruje se kao emancipovani eho retkih i čistih uzora, što je istovremeno
prednost i opterećenje. Pritajeni strah od mogućnosti ogrešenja i izneveravanja
u odnosu na visoko postavljene ciljeve slojevite i čudesne Knjige Sveta
uznemirava Demića. Knjiga je percipirana u dva glasa, a evolucija tog dvoglasja
je amplituda superiorno-inferiorno na relaciji od onog ko piše i upućuje do
onog ko čita i komentariše ne uzvraćajući pisma. Šulcovi
protagonisti preselili su se u novo zdanje Republike
snova. "Mesija" je u Mitu o
izgubljenoj knjizi dominatan i ispisan na pergamentu voljenja. Pečate te
knjige Demić, čitalac i pisac, priželjkuje da otvori, dostojan tog poduhvata.
Esejističke konvencije premrežile su Demićevu knjigu, mudrim izborom da
privatnost ("Šulcova" ljubavna pisma) ne svede na stereotipe
očekivanih reakcija u čežnji za spajanjem sa Lilit. Iz tih visokoparnih
promišljanja autor za čas ironičnom intervencijom "sklizne",
kamufliran, u svet insekata, uz čiju pomoć dešifrujemo pošiljaoca pisca (Šulc
bi izabrao ptice). Fluidnost ljubavne supstance, neizrecivost žudnje u obostranoj
vezanosti, opredmećuju se u rečima kao paradoks. "Voljenje nije mučenje,
kao što se iz ovih pisama može zaključiti. Mučenje je rekonstrukcija
voljenja". Pandan piščevom solilokvijumu, da lice i naličje subjekta u
pogonu ljubavi dovede do vrhunca te misterije, predstavljen je kurzivom
ironičnog diskursa koji sve osporava. Kada bi se iz pisama izvukla dva
paralelna teksta, jedan koji je motivisan iz najličnijih poriva i drugi iz
pozicije objektivne distance, preovladala bi filozofija nemoći zbog ambivalencije.
To potvrđuje i načelo iz knjige: "Kao kod svakog metafizičkog pojma, tako
i kod ljubavi - zainteresovane strane ne mogu da se slože oko njenog
definisanja, kao i oko vremena i mesta nastajanja i nestajanja." Pozivanje
na poznate ljubavne prepiske (gde se po inerciji razmenjuje toplina emocija,
"slatka je njina panika i sokovi njome ceđeni") nije od pomoći
čitaocu jer je iza zavesa kontemplacije, digresijama, sakrio svoj slučaj.
Sonde Šulcove radionice,
gde je "umetnik aparat koji registruje procese u dubini gde se stvara
vrednost", Demić instalira na mesta predhodnih istraživanja, ne bi li
pronašao nove dokaze o nenarušivosti uzvišenoga. Isijavanje zavičajnog, kroz
etnološku primesu, uplelo je svoju nit u tkaninu teksta. Sećanje na detinjstvo,
boravak van Drohobiča i kuća ispred koje je bor posađen na dan rođenja,
ustupljeni su prostoru fascinacije drugim temama.
Traktat o prodavnici
tekstila cimetove boje i voznom redu relevantni su ako se perpetuiraju iz
majstorskog vidokruga i ako se nađu na mestu susreta ljubavi i literature.
Vrhovno načelo ljubavi je Mesija, a distribucija te ljubavi, sa sakralnog nivoa
dovodi se u pitanje onda kad se Adam zloupotrebi, "kušanjem oskoruše (a ne
jabuke, kako se uobičajeno smatra)". Mesijansko osećanje prožima i pisanje
kao fenomen; tekst i pisanje su sublimacija erotskog, poznavanje pisanja je
dešifrovana poruka voljenja tela. Po Demiću, u tajnu pisanja upisuje se
nečastivi, njegovim doprinosom profitira zlo, nesporazumi i zablude. Vera u
Tvorca je spasenje. Ćilibar su okamenjene Božje suze nad evidencojom
računovodstva zla. Takve inetervencije u tekstu otkrivaju dobrog čitača i
tumača vatre koja sve preradi u Ništa "pepeo večnog Žida Ahašvera".
"Znam, ti voliš Ništa, ali ne zbog njegove minimalne vrednosti..."
Elaboraciji pisanja i
voljenja Demić je dao veliki ulog. I ljubav i pisanje podrazumevaju Drugo, kome
želimo da se odupremo čim nas osvoji. Mistifikacija i zamagljivanje su
opravdani procesi kao alibi za nepredstavljive proizvode poželjnog uzvišenog.
Primarno pismo knjige sveta reflektuje svoje prisustvo u postojanju posvećenika
u pisanje, ali mora se uvek računati i na kvalifikovanog Sudiju koji će
majstorsko žezlo predati zaslužnom na početku ili kraju pisanja. Kako računati
na čitaoca ako nema šifru za neprozirnost, a uz to je gladan profane priče sa
srećnim krajem? Slučaj za mogućnu detekciju poželjnog rešenja na obostrano
zadovopljstvo, i pisca i čitaoca, jesu estetski efekti nakon iščitavanja
Šulcovog stanja duha, evociranog kao izmicanje leta u percepciji eseja
"Jesen". Vredno pomagalo je i Šulcov spomenar "Duhovna
geneologija" koja se generiše oko slika iz detinjstva. "U te slike za
mene spada i slika dečaka koga otac nosi kroz prostranstva ogromne noći, koji
razgovara sa tamom. Otac ga grli, štiti ga ramenima, brani ga od toga živog
stvora koji govori i govori, ali za dete ta ramena su prozirna, noć ga dohvata
u njima i kroz milovanja oca dete neprekidno čuje neko strašno brbljanje".
Potrebu za ocem nastavio je Šulc domogavši se svoje uspravljenosti, a Kiš je
priželjkivano priviđenje Oca sigurno već sreo na onom svetu. Osim sušastvene
ljubavi narativne figure očeva otelovljuju ljubav prema pisanju i čitanju, oni
su preci pisma i od njih se nasleđuje "črezvičajni svrabež
knjigopisanija".
Neprimetljivi aspekti
stvarnosti provociraju Demića, njihova literarna važnost je istaknuta. Tehnika
njegovog obrazlaganja, umetnički funkcionalno, uključila je dva iskustva -
jedno iz doživljene stvarnosti i drugo iz imaginativnog izvorišta duhovnog
prostora u kome je svojim senzibilitetom napravio prioritete. Jedno od
prepoznatljivih čitamo u Šulcovom eseju "Mitizacija stvarnosti"
("Reč u današnjem značenju samo je fragment, rudiment neke davne,
sveobuhvatne mitologije" i "Život reči se zasniva na tome da se ona
napinje, nateže, da se spoji u hiljadu veza, kao isečeno telo zmije, kao iz
legende, čiji delovi traže jedan drugi u tami".) Šulcovi stavovi su
promenili vlasnika kao što su vlasnika promenila i pisma.
Epistolarni roman po svojoj
asocijativnosti je prebukiran, taj naboj je autorova potreba da u oblikovanju
literarnih činjenica nađe argumente iz prethodne lektire i tako
"dokumentom" stane na stranu moderne književnosti. Tradicionalni
literarni poduhvati pretenduju na "otkrića", zanemarujući da postoji
praslika svega rečima iskazanog. Sa te praslike se uslovno pozajmljuje i
literarno investira. Pravi pisci tragaju za izgubljenim knjigama, uranjajući u
mistiku ozračenog traga Prve Knjige. Demić preferira ka kostima i skeletu priče,
suprotno tradicionalnom načelu u kome autori enormno goje meso priče,
računajući unapred na čitalačku oblapornost.
Imaginarni topos unikatne
koncepcije, nepodesan za profanost, apsorbovao je izgnane iz sveta običnosti.
"Taj predeo i jedan grad u njemu zatvorili su se u samodovoljan
mikrokosmos, na sopstveni rizik instalirali su se na samoj obali
večnosti". To je mapa "Republike snova". Pepeo svoje književne
bašte Danilo Kiš je zaveštao "Republici snova" kao zahvalnost majstoru
pisanja. Majstoru pisanja obol daje i Mirko Demić svojom knjigom "Ćilibar,
med, oskoruša".
Kako smo zahvaljujući
prevodu Alekandra Šaranca uspeli da dodamo još koju kockicu u mozaik implicitne
poetike Bruna Šulca, tako smo literarnim angažmanom Mirka Demića naučili kako
se piščev lik uvodi u književno delo. Srećna je okolnost za čitanje da pisci
postaju literarni junaci u knjigama koje su se pojavili u poslednje vreme:
Flober u Barnsovom romanu, Dovlatov u Genisovoj knjizi i Šulc u Demićevom
romanu Ćilibar, med, oskoruša.
Otkrića su u književnosti poželjna, prevodioci su posrednici u tom poslu. Da
nije bilo Save Babića, ostali bi uskraćeni za Hamvaševo bogatstvo, a i za druga
imena mađarske književnosti, poput pisaca Šandora Maraia i Đule Krudija. Poslednja dva su razmenila zajednički lik.
"Sinbad nije samo junak sna, nego je i kreator, pisac romana o tom
snu". Demić preuzima svoj lik učlanivši i nas u čitalačku izgubljenost.
Potrebna je još neki put vratiti se prebogatoj asocijativnosti knjige Ćilibar, med, oskoruša Mirka Demića i
zbog novog učitavanja.
Blic (Beograd), utorak 8.
januar 2002, str. 15.
Vesna Trijić
Drama autora
Mirko Demić: Ćilibar, med, oskoruša; SKD „Prosvjeta”, Zagreb, 2001.
Složenost ovog romana proističe iz
poetičkog stanovišta po kojem zadatak pripovedanja nije toliko u fabuliranju
koliko u književnoteorijskom izjašnjavanju. Autor to postiže oživljavanjem
osobina Kišovog dela, od kompozicionog i narativnog postupka do
karakterizacije, a preko njega i Bruna Šulca, koji postaje junak čija je
fiktivna ljubavna prepiska najobimniji deo romana. Spoljašnji okvir, sačinjen
od pisama Šulcovog biografa, Ficovskog, koji je već savladan „Ćamilovim sindromom” zamene identiteta, Sastavljača izmišljene
prepiske i njegovog lažnog prijatelja koji misli da otkrivanjem piščeve lektire
i prototipova može da obezvredi njegov književni trud, ne obezbeđuje stanovište
sa kojeg bi bilo moguće sklopiti mozaik od raštrkanih komadića zbivanja. Na taj
način je otkriveno da osnovni predmet i smisao ovog dela ne treba tražiti ni u
ljubavnoj istoriji Bruna Šulca, niti u Sastavljačevoj biografiji, već u
posredno obelodanjenim stavovima koji se odnose na poetiku romanesknog žanra.
Sastavljač je oličenje Demićevog viđenja drame
pisca ovog ali i romana uopšte, koja počinje odnosom prema junaku, a završava
se problemom smisla književnog stvaranja. Sastavljačev junak, Šulc, koji pati
od morbidnog spoja preosetljivosti i kritičkog duha, postaje kradljivac
njegovog intimnog života koji apatično dopušta „relikvijama detinjstva” da ga predodređuju. Dok je za
upućene ovo očigledna analogija sa Kišovim odnosom prema Antreasu Samu, za
vanumetnički svet, koji se oglasio pismom lažnog prijatelja, to, kako bi rekao
Skerlić, nije izraz duševnog bola, već bolesti. U želji da se odupre prezrenom
mentalitetu „osrednjih”, pomalo nezgrapan i smešan poput Bodlerovog albatrosa, Šulc pokušava da sasvim frivolnoj vezi sa udatom ženom, pismima obezbedi viši umetnički kvalitet. U njenim kometarima, polemički
umetnutim u Šulcov tekst, ogleda se istovremeno i uplašeno odbijanje i očarano
pristajanje književnikove ljubavnice-čitalačke publike – na umetnički zanos
koji je, posmatran iznutra, istočnih mudrosti, a „sa strane” – smrt razuma.
Prema Demićevoj poetici citatnim oživljavanjem
književnih vrednosti svaki umetnik se pridružuje projektu jedine Knjige koju
čovečanstvo duguje Tvorcu i kojem pobeđuje prolaznost.
Vreme (Beograd), br. 583, 7. mart 2002, str. 53.
Aleksandar Jerkov
KNJIŽEVNA USPOMENA
(Mirko Demić: Ćilibar, med, oskoruša, Srpsko književno društvo Prosvjeta, Zagreb, 2001)
Bist du Mirko Demic? Za koliko je Mirko Demić propustio da se susretne s ovim pitanjem (Jesi li ti Mirko Demić?) koje je trenutak pre nego što će iz pištolja pucati u jednu od najvećih književnih tajni XX veka anonimni nemački oficir, baš u ovom obliku, postavio Brunu Šulcu? Suviše je teška dilema koja lebdi nad mogućom sudbinom pisca, pa je verovatno ne treba obnavljati kada je reč o zanimljivom, neobičnom, nadarenom, oštrom i pomalo ljutitom a opet vrlo tihom, uzdražanom i delikatnom piscu Mirku Demiću koji se kao izbeglica iz Krajine smestio u Kragujevcu, u biblioteci, i koji je nedavno oživeo časopis "Koraci". O suviše tužnim stvarima neumesno je govoriti, ali je utoliko teži udarac bezosećajnosti s obe strane novouspostavljene granice, tog bedema niskosti među bednim balkanskim plemenima, koja se kao ćutanje sleže na knjigu Ćilibar, med, oskoruša. Demić ju je promišljeno prošle godine objavio u Zagrebu u izdanju Srpskog kulturnog društva Prosvjeta, ali gde smo mi od samopoštovanja koje bi nas nateralo da se nad ovom knjigom ozbiljno zamislimo. Niti ima Srba kakve smo zamišljali da od sebe napravimo, niti ima kulture, niti ima društva, niti ima prosvete. Nema zapravo ničega, ni tamo ni ovde, a već je i glogov kolac poboden između tamo/ovde više nego što ljudska duša može da podnese.
Tišina s kojom je, gotovo kao u nekom samoubilačkom gestu pisanja, figura Bruna Šulca osvanula u Demićevom romanu odveć je teška. Iako uzete svaka ponaosob, pokazuju i moć mašte i vrlinu dobrog odabira izraza, reči Demićevog romana klize unutrašnjim sluhom čitaoca, ali i zastaju u grlu. Ćilibar, med oskoruša jedna je od stilski najbolje napisanih knjiga u novije vreme, a oblik pisama koji joj je zadat i odnos privrženosti i ljubavi koji spaja korespondente samo je pomogao da se birani Demićevi izrazi nanižu oko jedne stvarne inspiracije.
Kada čovek gleda oduševljenje nekih pisaca za jadne fudbalske slike i metafore, ređanje sitnih psovki i malih gadluka, a onda i politikantsku volju da se o književnosti sudi kao o ideologiji, pita se nije li upravo to najtužnija slika plodova prethodnog desetleća. Nekada se Šulcovo ime došaptavalo kao najfinija književna tajna da postoji nešto beskrajno lepo a ipak ne toliko razvikano i previše poznato. Gde su danas takva otkrića koja oblikuju književni senzibilitet i grade nove putanje literature? Umesto njih, nudi se obnova niskosti i neka glupa zajedljivost
od koje se ne vide ni trud ni ljubav. Kada je mladi Danilo Kiš oslonio svoje
književno zdanje na Šulca, bio je to znak izbora po srodnosti koji spaja bolje
duše. I kada je u jednoj mitskoj svađi u Udruženju književnika Šulc pomenut kao
krunski argument protiv Kišove autetičnosti (legenda kao sabesednika pominje
Vidosava Stevanovića), raskol i rasplet ove književne rasprave odredili su
vrednosna polja literature. Ako Demić odlučno i s voljom koja pleni jer ne
ostavlja po strani ono najteže i najskrivenije u jednoj intimnoj i uzaludnoj,
predsmrtnoj i opraštajućoj prepisci, oslanja svoj roman na ovu književnu
uspomenu, onda se on neposredno upućuje ka samom jezgru književne imaginacije
iz kojeg je poteklo nešto najbolje što je kraj XX veka pružio.
Pisma od kojih je satkan epistolarni roman Ćilibar, med, oskoruša puna
su najlepših slika i finih, odmerenih refleksija, upućivanja jednog bića na
drugo, čudnih skokova i prelaza, svakovrsnih tema i motiva. No baš tu gde je
sve došlo na svoje mesto, a strpljenje da se izglača književni tekst obezbedilo
sigurnost i zrelost izraza, otvorio se pred Mirkom Demićem pravi književni
ambis. Njegova proza kreće se samom ivicom pripovedanja i ne uspeva uvek da se
najbolje odmakne od onoga što ga remeti. To je ambis književne samosvesti koji
kada se jednom otvori preti da sve proguta, a koji u ovom romanu ima nekoliko
oblika. Prvi je neka vrsta nameštenosti, nedovoljne spontanosti pisama koja
postaju mali ogledi sa samim sobom. Utoliko pre što su pisma nedovoljno povezana
i ne grade iluziju stalne prepiske, nego niza pojedinačnih osvrta, pa se ne
oseća dovoljno linija razvoja odnosa između njega i nje. Prekid prepiske na
kraju romana, odsustvo onoga koji piše, treba da nagovesti svu tragičnost
ishoda. To ovakvim odnosnom pisama nije dovoljno pripremljeno i prepiska bi se
mogla prekinuti i na nekom drugom mestu.
Neobaveznosti odnosa između pisama pridružuje se, međutim, ono što knjizi
najviše oduzima, a to je stalno prekidanje nežnih, lirskih pasaža komentarima
junakinje, nekim pitanjima i samopropitivanjima koja su ostala izvan konteksta
i samim tim su sasvim nefunkcionalna. Ona pokazuju šta se dešava s književnom
svešću kada postane teret samoj sebi. Demiću, nažalost, nije bilo dovoljno što
može da iznutra obnovi čitav jedan epistolarni svet i u njemu sakrije, dobro
rasporedi toliko lepih i pametnih uvida. Udvajanje svesti i komentarisanja na
kraju se jednim delom okrenulo protiv knjige. Da hoće neka vešta ruka da
precrta sve te rasute i suvišne komentare, ili da hoće autor da još malo poveže
i stegne celinu jedne sudbine koja je ovde predočena tako što će jasnije
označiti egzistencijalne tokove i dimenzije ovog retkog književnog slučaja i
odličnog simboličkog materijala, bio bi to pravi put do one vrednosti koja je ovde
osenčena i najavljena. To bi značilo da Demiću na raspolaganju stoji jedna mala
prerada i novo izdanje romana, posle čega bismo u rukama imali delo koje teško
može postići popularnost, ali kojem to i ne treba jer bi uvek imalo svoje tihe
i odane poklonike. A ako i ne učini ovo, Demić je izrastao u autentičnog i
zrelog pisca, pa će tako valjda postupiti u nekoj drugoj knjizi.
VOĆE ŠEKSPIROVO, PISMA UZNEMIRENA, SADAŠNJA
Mirko Demić: Ćilibar, med, oskoruša, Srpsko kulturno
društvo "Prosvjeta", Zagreb, 2001.
Drugome je uvek
lakše i bolje.
Miljenik je
sreće i ljubimac bogova.
Čak i kada ne bismo pamtili da je Mirko Demić
(1964) autor dveju knjiga proze (Jabuke
Hesperida, 1990; Slamka u nosu,
1996), utisak posle lektire romana Ćilibar,
med, oskoruša (2001) nedvosmisleno govori u prilog tvrđenju da je u pitanju
autor žestoke intelektualne radoznalosti, opsednut pre svega paralenim iskazima
koji, i inače, potpuno ili pak preglasno, traju u našim izgužvanim
biografijama. Sklonost ka izvesnim, ipak smerno disciplinovanim oblicima
mistifikacije, svakako, potvrđuje njegov prvostepeni dar za uživljavanjem,
skoro poistovećivanjem sa izmaštanim ličnostima prošlosti. Epistolarni ovaj
roman, u čijoj strukturi trideset i šest pisama traju u nepodeljenoj ukupnosti
jednog mogućeg iskoraka, nikako izlaza, nego baš iskoraka u stroju smrtnom ili
tek samo predsmrtnom, na čijim se vidicima izgubljena senka Bruna Šulca nadnosi
kao opomena, ali i kao sudbina sama, pokazuje najbolje osobine autorskog
rukopisa. Kurziv posvećen onima koji čitaju pažljivije, ili tek samo, u bogatoj
pramaglini osmoze prisustva knjiga, sanjaju svoj san; negovano sezanovska
potreba za nedovršenošću, šapatom poteza; večito, katkad bezmalo skroz i skroz
brodolomničko obraćanje drugom kome, dakako – sve je to reprezentativno
pokazano ovom sveskom na čijim koricama slavna kompozicija Đorđa de Kirika Hektor i Andromaha, pokazuje isto beznađe prvog i
potonjeg našeg zagrljaja.
U pitanju i jeste apologija nedohvaćenoj
ljubavi, i stoga nimalo nije slučajno
što su u blizini ove aparatne, dinamične i u nas izazovne knjige, Kafkina
pisma, impresije sa putovanja, imena postaja ljubavnih i inih sastanaka koji su
nas nadživeli, koji su već odmaglili daleko ispred nas. Iako se može voleti
više puta, uvek se voli JEDNOM. Tako
isto piše ovaj Demić koji fenomenu dvojine takođe prilazi kao čudu. Njegove dve ruke, kanda, uvek promišljaju posve, posve
različite ideje, a krucijalni potezi nad nama, potezi smrti, rađanja, orgazma,
samo su ispoljeni zraci, a pomalo i znaci naše mahnitosti, našeg uzaludnog,
oporbenog stanja bunta protiv zlosutne prolaznosti.
Mirka Demića osobito privlači fenomen crteža,
za koji, kao i toliki drugi autori, smatra da je sav od izostavljanja, to će
reći sad i potpuno, u totalitetu opšte nesigurnosti, oličenje izbora, još
jednog izbora po srodnosti. "Nekad pisma prethode crtežu. Nedorečenosti
jednog pokušavam da nadoknadim prednostima drugoga (i obrnuto)." Tako se
taj prethodni čin odvija u znaku epistolarnosti. U srpskoj književnosti
dvadesetog veka, epistolarna književnost je imala trenutak svoje vlastite
renesanse upravo sa Dušanom Matićem, koji je, kako se ubedljivo može utvrditi,
osobito u knjizi Prošlost dugo traje (1977, posle karakteristične
anabaze objavljenoj u kragujevačkoj "Svetlosti"), takozvanu
privatnost doveo do stepena one konkretne mreže pogleda nad haosom savremenog,
nikakvog sveta. Bezmalo je simbolično da sada Demić, kragujevački "naš" pisac, ponovo vaspostavlja sintaksu
obraćanja onom drugom, kao stožernu svetlost subotnju. Pritajena drskost te
sintakse, koja okolišenje smatra nepogodom, izlive osećanja, prevashodno
ljubavi dakako, kao banalnost najnižeg reda, signale upućene namerniku i
putniku predstavlja (i) kao doziv, možda poziv, svakad ispoljeni, očajnički
strah od samoće. I tu je veoma blizak Matiću koji je jednu od svojih poslednjih
knjiga posvetio, uostalom i samom naslovu, večitom, poročnom, neshvaćenom mraku
usamljenosti: I tako, kad ostanem sam (1976). Matićeva Crna Afrodita,
crtež, sav u rastočenoj telesnoj, unapred poklonjen uspomeni Rastka Petrovića
koji je i u Africi, ali i na Korčuli pronašao svoj drugi i možda onaj
najnaivniji zavičaj telesnosti, mogla bi isto biti reprodukovana u ovoj knjizi
pisama dramatično čeznutljivih,
ovapoloženih, izbezumljenih.
Isključiv, potpuno slep za svaku drugu ljubav
sem one prema ženi, ovaj temperamentni, učeni i po mnogo čemu svirepi autor
isto od snega, kao sveti Franja, pravi ženu od snega. Uvek se tu sluti i nikada
domašuje istinska ljubav. I upravo u tom paralelnom toku onog kurziva i
one tzv. stvarnosti nahodi se treptaj zbog koga čitava ova knjiga ne može biti
zapostavljena, involirana, zaboravljena.
Najzapadniji naš srpski govor onaj od Gline,
ovde je, u izukrštanim rečenicama Mirka Demića o uzaludnoj ljubavi i o pretilom
saznanju da je sve na žalost mimo nas, afirmisan je u knjizi koja se bavi i
ćilibarom, i medom, i oskorušom na posve naročit – a svakako naočit – način, pitoreskno i bezmalo ljutito. I to, obratite
pažnju, ne baš u vezi sa nekim istorijskim, baroknim situacijama koje je
istraživao u prethodnoj knjizi, u Slamci u nosu. Ovde je jezik njegova
sad jedina postojbina. I upravo zato toliko obzira, toliko oblapornosti
i uzdržanosti u isti mah. Manimo mistifikaciju izdavača, korespodenata,
nepostojeće baštine, apokrifnih iskustava. Osvrnimo se načas nad sudbinom tog
krajiškog, graničaskog, tvrdog našeg narečja, pa odahnite spokojno, u ovom nespokojnom
vremenu bar na čas: jezik je živnuo, kadence se smenjuju, smrti nema.
Demićevi dvojnici isto se, na velika vrata,
upućuju ka dvojnicima koji se, kao ono Ganimedi Todora Manojlovića, kao pijane
siluete u kafanskim posuknulim ogledalima nude pažnji čitalaca, još bolje:
slušalaca Miroslava Antića, kao fragmenti naše iskidane podsvesti, i sveti
uostalom. Kao kod Gustava Malera koji je u pomahnitalom, nagom Hugu Volfu,
(pred)video svoj lik, tako se ovde dvojnik nazire kao opomena sama, kao znak izravnosti, kao ostatak izvesnog milosrđa.
U detaljima neprevreo, može biti pokatkad
eruditno raskalašniji nego što bi to knjiga jednog poznijeg, drukčijeg Demića
sebi dopustila, ova sveska pisama koja su, kao oni Remboovi listovi sa greškom
što nikako nije mario, nalik na jesenje lišće. Pisma su uvek žestoka čežnja za
razgovorom, bar ova Demićeva. Poneka neotvorena pisma lebde jednako snažno u
našoj uobrazilji kao i poruka koje dobijamo svakodnevno, uporno, nesvrsishodno.
Umiru nam preci i u životu i u snu, ćilibar
uvek ima toplinu koju mermer opakom hladnoćom, tražimo se po svetu, sve sami
dvojnici, neutilitarno i najčešće nepojamno. Svejedno taj trag buduće nade, ta
predstava o nepomućenosti srećnog solsticija, traje u nama kao mogućnost sama.
Možda i kao svetlost nenadana.
Napokon, valja odgovoriti na nepostavljeno pitanje o sudbini dvojice junaka ove knjige koja zasniva u našoj modernoj prozi potpuno drugačiji odnos prema epistoli, ali i prema mistifikaciji samoj.
Pravi junak romana jeste Bruno Šulc,
zatravljen, domišljen, uspavan. Onda, odjednom, u imaginaciji čitalaca i
poslednika živahan i smerno raspamećen. Sve mu je dopušteno, apokrifni oni
rukopisi, skroz i skroz neverodostojni, verodostojnije od bilo čega drugoga
svedoče o tome kako je nadnaravno i bogato trajala plazma života, moćno,
bogato, uzbudljivo.
Drugi junak je Mirko Demić, pokadšto patetičan, patrijarhalan, neutišan, neprevreo.
Ipak još dečak. (Dečak je pre dreser nego li borac.) Duga je premošćena,
ostatka kanda nema, opasnosti uvek vrebaju. Demić otkriva, i ako svaki
istaživač, ponajviše veruje svom instinktu, svojoj proveri, ali isto tako i
razmišljenosti svog kurziva. Nema pogodbe. Ljubav je nepouzdana, kad već
možda i nepostojeća.
Ovaj roman o ljubavi i smrti, pisan je u najboljem
maniru Krležinih nastojanja da se vremensko i prostorno razdaljine premoste za
račun jednog sna. Tako je Juraj Križanić u dalekom Tobolsku nama daleko bliži
nego adresat nama sličnih uličnih brojeva. (Sada su već i kiše postale ulične.
Nimalo planetarne, nimalo transcedentalne kao kod Nikole Šopa. Ništa nije kao
pre.) Elem, nebesa Bruna Šulca i Mirka Demića stapaju se nad nama, u
karakterističnoj nesimetriji, unapred poražena, kao sama sudbina.
Ulaznica (Zrenjanin), god. 38,
br. 189-190, april 2003, str. 117-120.
Miroslav Radonjić
SONATA QUASI UNA FANTASIA
Ako je tačno upozorenje s početka knjige “Ćilibar, med, oskoruša” da sve one koji posegnu za ostavinom Bruna Šulca stiže prokletstvo, onda je Mirko Demić, vlastitim izborom i odlukom, unapred, postao prokleti pesnik, baš kao ono Makbet zbog ubistva Dankana, kralja Škotske. Šulc, taj umni pripovedač, profesor crtanja i slikar, jedan od najtalentovanijih poljskih avangardnih poljskih pisaca između dva rata čija je proza, sudeći po “Sanatorijumom pod klepsidrom” i “Prodavnicama cimetove boje”, bila i ostala, baš kao i ona Franca Kafke, u jakoj opoziciji tradicionalnom realizmu, okončao je život nasilnom smrću, u getu
1942. godine, bar prema zvaničnim datama. (Na ovo bar vratiću se nešto kasnije.)
Tako je ukleti pisac, već odmah, izranije, od samog začetka ideje, prokletom stvaraocu postao mera svega i mera svemu. Mera onome što nazivamo rečima sada, slučaj, život i smrt, strah, svest ili podsvest, a iznad svih mera voljenju. Čudnom i čulnom, pokatkad a i počesto, iracionalnom.
Ovlaš, spolja gledano u ovaj epistolarni brevijar ulistano je tek trideset i šest pisama koje je Šulc, ako je verovati autoru, pisao, od kraja dvadesetih godina prošla veka do pred smrt, svojoj prijateljici, imenom Lilit, koleginici, dakle profesorki, ljubavnici prema kojoj je “gajio naročitu vrstu osećanja”, inače ženi udatoj i majci jedne devojčice, koja ih je odmah prevodila sa poljskog na nemački, komentraisala i spaljivala. Zanimljivom se, na početku, čini i konstrukcija oba imena. Za nastanak piščeva imena Demić, odnosno njegov “recenzent” Ježi Ficovski, skoro kriptografski, odabira prezime slikara Bartolomeusa i Bruina i izvesne Margarete van Hulc, koju je ovaj portretisao negde u prvoj polovini XVI veka, s belom kapom, na koju je sletela muva. Spajanjem prezimena Bruin i Hulc, uz neznatne izmene, dobija se, kao rešenje, Bruno Šulc. Lilit je, opet, pražena, pramajka (Eva će doći mnogo kasnije, kaže Demić, to je i ime omiljene Malarmeove mačke, ali, tek u jednom slovu, onom na kraju, i hipokoristika Ljilje Brik, kojoj je Vladimir Vladimirovič tepao Lilik (Lili Brik). Najzad (da li?), broj pisama je
36. na snovu Matićeve algebre, iz koje smo svi učili, to bi izgledalo ovako: 36 : 2 = 18 : 2 = 9, dakle baš onoliko koliki je i zbit ta dva osnovna broja, 3 + 6 = 9. Eto još jedne od potvrda koja Šulca/Demića dokaraja približava nadrealistima, kao što i uvodni moto, preuzet od Gombroviča, “Svet je napisan za dva glasa” tako prepoznatljivo zvuči i zvoni posle napomene našeg najvećeg pesnika prolaznosti i međuvremena, ispisanoj u fusnoti njegove odavna antologijske pesme u kojoj samo peva tajni plamen.
Zašto pisma i, naravno, zašto ljubavna pisma i to u književnosti tako siromašnoj epistolarnim romanom? “Jedino ljubavna pisma”, veli Demić, “sadrže delić zvučne dimenzije reči. Onaj ko čita, neopaženo će pokušati da napisane reči boji glasom onog ko ga je pisao. Ako u tome ne uspe - bojiće ga svojim, makar unutrašnjim glasom (...)”, ali “ona su i epitafi sastavljeni rukama onih koji odavno, pod njima, leže mrtvi
(...) Ona su narcisi bez vida, primorani da preklinju i mole: -
Pogledajte me!” Početna zbunjenost adresanta, njegov iskaz da “svaka napisana reč je kajanje”, razbokorena u voljenju, kao skoro sagubljenoj i sporadičnoj odrednici za ljubav, u našem jeziku, dakako, uveravaju ga da je ono “nepomućeno samo u nemosti” (pisma), tačnije “dok su jedno drugom bili besmisleni, sve dok se nisu jedno u drugom prepoznali” dok se nisu osetili duboko i bezostatno u svojoj nutrini, ili je to (osećanje), sumnjalački, bio “samo neko Drugi u Tebi, daleko moćniji, možda čak i mnogo bolji od Tebe”, prokomentarisaće ne nasumce Njegovu raspolućenost Lilit. Nepokolebljivo uveren da je “voljenje jedini preostali dokaz postojanja sada” on zahteva i hoće “ludi ples inteziteta u kome će se večno paliti i gasiti, naizmenično menjajući polaritet, pravac i smer”, jer je “jedina konstanta ovoga sveta moje voljenje; besno, ludo, neutoljivo”, mada će, ne bez ironije, kao vida samoodbrane ali i samoobmane, dodati da je ljubav “nastala iz dosade viših slojeva”.
Mirko Demić je, čini se, jedan od retkih, ako ne i jedini autor u nas koji tako raskošno i proniknuto govori i piše o metafizici poljupca, o poljupcu kao poruci žudnje i žuđenja, o čulnosti ljubavi, o slatkoj, maloj smrti spajanja sa Tobom, sa mnom, sa oboma, o iracionalnoj suštini ljubavi, o psihologiji i racionalizmu seciranja voljenja (“Od siline tog napora za razumevanjem na kraju dospevamo na mesto odakle smo krenuli - nerazumevanje lično.”),
o Onanu i Skribu, kao dvostrukojednakim subjektima agirajućeg agensa, koji samozadovoljavajućim sanjama podstiču stvaralačku maštu pisca, o androginima u nama, kao o nužnosti spoznaje onog drugog, do kraja (“Biti samo muškarac/žena je hendikep. Muško i žensko su derivati Tvorčevog alhemijskog opita; sinteza je prepuštena njihovim bednim snagama.”), androginima, velim, o kojima je kudikamo bolje, to će reći naučnije i dokumentovanije od Frojda, Felmana, Rolana Barta, Dženis Peren ili Sendi Petrij, za nezaborav pisao Jan Kot u svojoj glasovitoj studiji “Rozalindin pol”, u knjizi “Rozalindino bedro”, koja je kod nas, u prevodu Petra Vujičića, objavljena - uz saglasnost autora - pod bnazivom “I dalje Šekspir”, u izdanju “Prometeja”, 1994.
“Ćilibar, med, oskoruša” Mirka Demića, zasigurno, a i na sreću, pripada krugu onih tankoćutnih, izbirljivih, ciljanih čitalaca od kojih se, kao preduslov zahteva primerena i primerna obaveštenost. Čitava jedna biblioteka, poput one u Borhesa, čitava jedna galerija, bar kao ona u drezdenskom Cvingeru, nužne su za njeno poimanje i raščitavanje, pa otuda ne čudi otkud De Kirikovi Hektor i Andromaha, na koricama, otud daleka, ali uočljiva, preklapanja sa Krležom, Čehovom, Slepim bibliotekarom, Vajldom ili Židom. Ponekad, opet, učiniće vam se, učiniće nam se, da i on prustovski pustolovno traga za nekim svojim/našim izgubljenim vremenom. Vremenom voljenja, koje uvek i dosledno ispisuje kurzivom. Otuda pojedini pasaži imaju miris i draž starih hronika i apokrifa, čak i po načinu saopštavanja (korišćenjem aorista i prefekta). Njegov jezik je čist, glačan i biran mada ne bez progoretina (“po prvi put”, “u vezi pisanja pisama”, npr.), raduje gustom lepljivošću rečenice iz koje teško možete da izostavite ikoju reč, ali, istovremeno, poželite da je zapamtite poput kakve sentence, što je i najznačajnija odlika Demićeve individualnosti, pa time i originalnosti. On je instituciju pisma uzvesio do nemovanja koje se vidi, a ćutanju podario kvalifikative filozofeme.
Filosofski i lirski, melodika njegovog pevanja i mišljenja iskazuje se tako kao poetika stava s predomišljajem, kojoj ironija ne nedostaje.
Pišući o slikaru rukom slikara on ne preboravlja ni crtež, ni boju. Otuda su pisma krcata ilustracijama reči, najčešće kao asocijacija, baš -
usne, oko, paukova mreža, portret androgina, ruke, Atlas karijatide, insekti, bokser, gavran, peščanik, labud, kovčežić, razliveni autoportret... Međutim, njegove boje tek nekolike: žuta - kao ćilibar, med, sunce, dunja ili ljubomora; plava - kao zvono ili nebo; ružičasta - kao apokalipsa, losos (zar samo?) ili raspolućena oskoruša.
Muzike, začudo, nema. Stoga mu, evo, posvećujem ovu svoju sonatu quasi una fantasia, čiji su stavovi, normalno, andante, largo i andante, opet.
Govoreći, negde na početku, o smrti Bruna Šulca upotrebio sam reč bar. Nedoznajući iz knjige ništa više od nasluta ili tek ponečega o svakodnevicama Lilit, koja je, istovremeno, još i Penelopa i Ofelija, i njenog Vertera, Demić nas Njenim pismom, naslovljenim “Kraljevstvo lososa” odjednom zaprepašćuje nekolikim činjenicima. Na jedno od Brunovih ranijih pitanja: “Da li si me ubila u sebi?”,
Ona rezolutno odgovara: “Nadam se da jesam!”, da bi u pomenutoj trideset i šestoj epistoli napisala: “Dva krvnikova metka su primorala Tvoje neumorno telo da svoj vertikalan položaj zameniš sa horizontalnim”, a onda, malo dalje: “... mada me ne bi čudilo da si se uspeo dokopati i Amerike. Videli su te u okolini Danciga, prepoznali u blizini Stokholma, a nisi nepoznat ni u Jerusalimu.” Znači li to da Bruno Šulc i Boris Davidovič još uvek koračaju svetom, tu, odmah pokraj nas, iako nas i Kiš (u Grobnici...) i Demić (u Pismu uredniku) uveravaju u njihove drugačije identitete i mesta prebivanja?
Ne bez razloga, ispisujem upravo na uvom mestu, jedno od najstrašnijih mesta iz Kabale, ravnih kletvi, navedenih kao moto Demićevog “Mita o izgubljenoj knjizi”: “Jao onome ko Knjigu doslovno tumači i po stotinu jao onome ko je ne shvata doslovno”.
Na nedefinisanoj sredokraći, umesto toga, priklonio sam se citatu iz neposlanog (opet, da li?) Lilitinog pisma Šulcu: “I ne slutiš da pisma nisu nestala u vatri koju si priželjkivao. Izgorela jesu, ali u vatri
drugog jezika”.
Dakle, sve napisano ostaje
u jeziku na kome je i izgovoreno. Zato spalimo njegov prevod u jezik
analitičkog iskaza, ali nikako ne i njegov ćilibarski povod.
april, 2003.
>> u pripremi TREĆE IZDANJE
