Виткаци – Шулц – Гомбрович

Влођимјеж Болецки

Јежију Јажембском

Као што у говорном језику постоје крилате речи, тако се и у историји књижевности догоде крилата имена. У пољској књижевности XX века то су без сумње имена Станислава Игнација Виткјевича (Виткација), Витолда Гомбровича и Бруна Шулца. Интересантно, стављају их једног поред другог чак и с већом сигурношћу него имена рођене браће или чланова неке књижевне групе. Кад неко пише о Томасу Ману не осећа се обавезним да помене Хајнриха или Гола Мана, или кад пише о Ивашкјевичу одмах да га споји са Тувимом или Слоњимским, или Пшибоша са Пајпером – иако су ови припадали истим књижевним групама. Међутим, Гомбрович, Виткаци и Шулц се повезују скоро аутоматски – као да се ради о браћи Маркс, а не о посебним писцима.

Па зашто онда Виткација, Шулца и Гомбровича помињемо заједно? Шта имају заједничко Незасићеност и Фердидурке, или Обућари и Продавнице циметове боје? Шта имају заједничко Албертинка и Адела, или Атанази Базакбал и Јузјо Ковалски?

Пре него што се из овог мог предавања [1] помоли некакав одговор, покушаћу да, само телеграфски, подсетим – пошто је то ипак више пута објашњавано – зашто данас та три писца стављамо један поред другог.

Виткаци, Шулц и Гомбрович су без сумње били највеће индивидуалности међуратне књижевности. Наравно, тешко да нас такав одговор може задовољити, јер су и Мицкјевич, Словацки и Красињски били велики писци епохе романтизма, а да њима нико не организује заједничке фестивале. Виткаци, Шулц и Гомбрович су ипак нешто друго. Сваком се чини да је природније и очигледније повезати их, него их третирати посебно. Ствар је ипак парадоксална ако се помињу заједно велики романтичари само зато да би се објаснило на чему се заснива романтизам, или открити шта је то у њиховом делу надиндивидуално – нпр. дух епохе, њене теме, мотиви, стилови, уметничка средства. Међутим, везивањем Виткација, Шулца и Гомбровича нико не тврди да самим тим открива некакву књижевноисторијску целину. Дела Мицкјевича, Словацког, Красињског или Норвида могу укратко представљати пољски романтизам. А период између два рата тешко би се ипак сагледао само преко Виткација, Гомбровича и Шулца.

С друге стране, имена Виткација, Шулца и Гомбровича помињу се у свим књижевноисторијским текстовима у оквиру једне од најважнијих књижевних легенди међуратног периода, и то има две димензије.

Прва, коју је релативно лако реконструисати, заснива се на чињеници да су прва два писца писали о себи и један другом, а да су то до дана данашњег књижевноисторијски текстови од изузетне важности. Виткаци је писао о Шулцу, а Шулц не баш о Виткацију, али – Виткацију. Ти текстови су Виткацијев Интервју с Бруном Шулцом и чланак Књижевно дело Бруна Шулца, као и два Шулцова писма Виткацију – један је као одговор на тај интервју објављен 1935. у часопису "Tygodnik Ilustrowany". Остала Шулцова писма Виткацију изгорела су у Варшави 1939. године.

Даље, Шулц је писао о Гомбровичу, а Гомбрович о Шулцу. Њихови текстови су три отворена квази-писма објављена у варшавском часопису "Studio" 1936. године, затим Гомбровичева рецензија Санаторијума под Клепсидром ("Apel", 1938) и Шулцова рецензија Гомбровичевог Фердидурке ("Skamander", 1938).

Сасвим другачије изгледају књижевне везе Виткација и Гомбровича. Не сећам се ниједне штампане Виткацијеве белешке о Гомбровичу. Само је на разгледници упућеној Јежију Помјановском 3. VIII 1939. године Виткаци написао да има у Фердидурке "генијалних делова" ("кидао сам се од смеха"), али је "IV поглавље баш свињско". Као што пише Помјановски, Виткаци и Гомбрович су пре рата имали различит однос према успеху код читалаца (Виткаци није марио, а Гомбрович се око тога баш трудио) и став према улози интелигенције (Гомбрович ју је исмевао, а Виткаци се добро сећао шта је било са интелигенцијом у бољшевичкој Русији).

Виткацијевом делу Гомбрович је пре рата посветио једва неколико речи. Читао је у рукопису његове драме, али се о томе више конвенционално изразио у анкети 1936. године. Али то је све: укупно мало и може се рећи: готово ништа. Тек у Пољским успоменама Гомбрович је дао неколико опаски на Виткацијеву Незасићеност.

Из узајамних односа ова три писца, с обзиром на текстове које су пре рата једни другима посветили, појављује се доста чудна конструкција. Виткаци је био одушевљен Шулцовим графикама и Продавницама циметове боје, па је критици дао интерпретацију Шулцовог мазохизма и еротизма. Виткаци је читајући Шулца пронашао оно што је сам безуспешно тражио у уметности и у животу: екстатичан доживљај, темељну деформацију стварности и интензитет осећања који проистиче од допирања до – како је сам писао – неизрециве Тајне постојања. Међутим, не знамо шта је Шулц мислио о Виткацијевом делу и да ли се уопште о њему темељно изразио.

А Шулц је аутор једног од најдубљих читања Гомбровичевог Фердидурке, али и сам Гомбрович је написао неколико проницљивих опаски (рецензирао је Санаторијум под Клепсидром) о стварности у Шулцовој прози. Истина, Гомбрович се није толико одушевио Шулцовом прозом колико Шулц његовим Фердидурке, чак се дискретно дистанцирао од Шулца стављајући му до знања да, иако му успева све да напише, ипак то ради у истом, монотоном тоналитету и да је његов стил вештачки, мистификован и отворено неистинит; и коначно, да Шулцу недостаје дистанца према себи, или према сопственом начину писања.

Две године раније Гомбрович је покушао да Шулца увуче у дискусију о пози књижевника, али се Шулц измакао и није прихватио ту тему.

Није тешко приметити да су јунаци ове књижевне легенде имали савршен осећај сопствене различитости. Писали су један о другом с највећим обожавањем, одавали један другом најдубље признање, али су истовремено задржавали дистанцу један према другом. Једном речју, удубљујући се у сличности и сродности које их везују, они су заправо стално погледавали на другу, али сваки од њих на различиту страну.

Другу димензију ове књижевне легенде чини – као и увек много живописније од самих текстова – персонална легенда. То је легенда о заједничким сусретима, разговорима, друштвеним забавама (сачувале су се фотографије) и пријатељству ових писаца. У неком периоду њихово познанство је било чак веома блиско (посебно Шулц и Гомбрович) и нема сумње да су за те изјаве у јавности имали зашто да захвале. Посебно Шулц Виткацију, а Гомбрович – Шулцу.

Иако су сва тројица увек сматрани за експериментаторе, ипак је сваки од ових писаца експериментисао другачије. Шулц је само у своја дела уводио уметничко-интелектуалне експерименте са стварношћу. Виткаци и Гомбрович су експериментисали и у животу. Виткаци је експериментисао на себи извесним дозама алкохола и наркотика, и посматрао њихово деловање на сопствено стваралаштво. А Гомбрович је обожавао да експериментише с другима – у форми интелектуално-друштвене игре. И мада извор персоналне легенде потиче из међуратног доба, она је ипак формулисана и кодификована много касније, тек после рата. Њен канонски вид утврдио је 1961. године сâм Гомбрович у два данас добро позната мемоарска текста: у трећем тому Дневника и у Пољским успоменама. Ипак, за директно везивање Виткација, Шулца и Гомбровича фактички су заслужни критичари, али – интересантно – то су учинили тек послератни критичари.

Везивање Шулца и Гомбровича пре 1939. године уопште није спадало у рутинске критичке асоцијације, управо супротно: осим Артура Сандауера, те писце су радије супротстављали него везивали. Тридесетих година најзначајнији критичари међуратног периода Шулцово дело су смештали ближе прози Хоромањског, Брезе, Анджејевског, Налковске, или – у даљој перспективи – Кадена и Берента. И мада је Гомбрович – како је писао Фик – спадао у исту генерацију "болесних манијака" [2], у односу на своје колеге био је – нпр. за Фрида – сензационално и потпуно самосвојно изненађење.

А Виткаци? На Виткација уопште нису обраћали пажњу. Једноставно су сматрали да спада у потпуно другу – старију генерацију писаца, која нема ништа заједничко са Шулцом и Гомбровичем, пошто су они дебитовали 30-их година.

Виткацијево име су трајно прикључили именима Гомбровича и Шулца тек после рата. Најпре су то 1949. године учинили Блоњски, Флашен и Пузина, а неколико година касније, од 1956. године, након поновљених издања и инсценизација дела – везивање ових писаца постао је заштитни знак тог времена.

Талас ових тројаких повезивања нарастао је крајем 60-их и 70-их, посебно у иностранству, кад су почели истовремено да постављају на сцену Виткација и Гомбровича. Имена писаца, која су раније у књижевној и позоришној рецепцији радије одвајана, сада су почела да срастају. Инострана рецепција њиховог стваралаштва несумњиво је био један од повода и то су брзо приметили пољски истраживачи. Почетком 70-их нпр. Лех Сокол је повезао инсценизације Виткација и Гомбровича у светским позориштима. Средином 70-их помињање у једном даху Гомбровича, Шулца и Виткација већ је за стално ушло у речник пољске и иностране књижевне и позоришне критике. "Самосвојна тројка" (Seltsame Dreieingkeit) – тако је назвао ове писце аустријски критичар В. Хедеке (W. Haedecke), а амерички преводилац Виткација, Ирибарн (Iribarne), у то исто време је написао компаративну студију о револуцији у позоришту Виткација и Гомбровича.

Данас Виткаци, Гомбрович и Шулц стоје у сваком приручнику и прегледу пољске књижевности XX века као "нераздвојни папагаји". Тако су од три различита индивидуалца настале тројке. Па и кад се говори о неком од њих, испоставља се да је сваки од њих само трећи. Други међународни фестивал Гомбровича, чија је формула проширена именима Виткација и Шулца ту је најбољи пример.

□ □ □

Наравно да за критичаре, проучаваоце књижевности и ауторе разних текстова везивање Виткација, Гомбровича и Шулца има и даље свој прагматични и информативни смисао, или рецимо "фестивалски", али то више није – за разлику од раније – никакво откриће. То је постало нешто што се само по себи разуме, некад и – празна фраза. Па зато сазнајне вредности које проистичу из везивања Виткација, Гомбровича и Шулца – да употребимо Сандауерове речи – нарочито су "порасле". За таква везивања данас више није довољна персонална легенда, иако управо она обликује стереотипне представе о сличности и заједници три велика уметника.

Легенду о тој заједници – као што знамо – генијално је кодификовао сâм Гомбрович, а критичари – као што се најчешће дешава у гомбровичологији – касније су развили његову формулацију и критику. Чешће ипак оне које су указивали на блискост, него оне које су биле декларација непремостивих разлика.

У већини повезивања Виткација, Шулца и Гомбровича доминирало је тражење заједничких естетских, филозофских и уметничких поставки и њиховог заједничког места на мапи пољске књижевности XX века. Карактеристика ове заједнице непрестано је, истина, обогаћивана, али једнако се уписује у све баналнија разматрања о авангардном или гротескном и пародичном карактеру стваралаштва ових писаца. Разуме се, оваква теза није погрешна, али она би требало пре да их одваја него спаја, пошто се гротеска и пародија код Виткација, Гомбровича и Шулца јављају на сасвим различит начин.

Јежи Помјановски је 1992. год. тачно написао: "Имена Виткјевича и Гомбровича се изговарају у једном даху. Овај и онај говори о Виткјевичу као о претечи Гомбровича. То је тврдња типа post hoc, ergo propter hoc. У сваком случају је пренагљена. У суштини, њихови погледи на свет су били супротстављени, као и темпераменти. Оно што их је везивало, то су били заједнички противници, смисао за хумор и свест о усамљености, да не кажем – отуђењу, од којег су патили значајни умови у Пољској. Везивао их је такође веома критички однос према ономе што се обично зове национална традиција, [али] су они из те критике извлачили различите [...] закључке. Настојим да писце посматрам у целини њиховог духовног склопа, без паковања у исту чисту фиоку".

Допустио бих себи овде једну дигресију: истина, везивање Виткација, Шулца и Гомбровича постало је већ излизани клише у свакодневном писању о њима, али то ником није нанело штету, напротив – а као доказ за то могу бити школски приручници. Укључивање "три велика новатора" у канон обавезне школске лектире полако али сигурно нарушава старе школске књижевне хијерархије, на чијем врху се често могу наћи дела Марије Домбровске, Леона Кручковског или Константија Илдефонса Галчињског. Укратко, на нивоу средње школе везивање Виткација, Шулца и Гомбровича – без обзира на степен упрошћавања – доноси измене у интерпретацији пољске књижевности XX века.

Међутим, жртва таквог везивања било је позориште. Овде мислим на инсценизације Шулцове прозе, које су урађене у конвенцији Виткацијевог позоришта, или на тражење кључа за Гомбровичеве драме у Виткацијевој естетици. Обе идеје – а свако је сигурно барем једном видео њихове реализације – представљају уметнички неспоразум и ако нешто показују то је комплетно неразумевање апсолутне различитости естетика и уметности појединих писаца. Сваки пут кад сам видео са сцене експресионистичке крике сервиране као говор Гомбровича или Шулца, дивљи врисак као стил говора Виткацијевих ликова или сценографију и игру глумаца, чија је једина препознатљива особина бесмисао који је режисер испрограмирао, сетио бих се реченице – не сећам се чије: "ја знам да позориште све може, али зашто ме толико мучиш, о Боже!".

Само је један Тадеуш Кантор разумео да верност оригиналности у уметности води само преко нове оригиналности, да једном речју, да би био веран естетским трагањима Виткација, Гомбровича и Шулца, треба створити – потпуно ново позориште.

[1] Уводно предавање на Другом међународном фестивалу Витолда Гомбровича у Радому (јун 1995).

[2] У наслову Literatura choromaniaków ("Књижевност болесних манијака") садржан је неологизам који – осим овог буквалног значења – алудира на презиме у оно време популарног Михала Хоромањског. – Прим. прев.

1 2 3 8

Witkacy – Schulz – Gombrowicz / Włodzimierz Bolecki. – "Dialog" nr 19 (460), 1995.

Превела са пољског Бранислава Стојановић

Влођимјеж Болецки: Виткаци – Шулц – Гомбрович. Превела са пољског Бранислава Стојановић. – Градац (Чачак), год. 29, бр. 148-149, 2003, стр. 127-138. <www.brunoschulz.prv.pl>