Уз број о Бруну Шулцу

 

Бруно Шулц се данас сматра за једног од највећих пољских писаца између два рата, а трагична смрт у јеврејском гету начинила је од њега икону Средње Европе.

Велики део Шулцовог прозног опуса преведен је и објављен на српском још 1961. године и недавно (2001) допуњен заборављеним текстовима из периодике. У овом броју се од Шулцових текстова нашло свега неколико досад непреведених рецензија. Они се, додуше, могу сматрати и његовом аутопоетичким текстовима, с обзиром да је Шулц у неким књижевним савременицима препознавао сроднике, па је пишући о њима заправо писао о себи. Многи од њих су му били и лични пријатељи – Витолд Гомбрович, Зофја Налковска, Тадеуш Бреза, на пример. У тим текстовима препознаје се Шулцов синтаксички замршен стил, синонимичан, иначе у приповеткама густо нанизан метафорама, који је изазов за сваког преводиоца.

Од укупно 140 данас познатих Шулцових писама, овде је само мањи избор из његове јавне и приватне преписке, који хронолошким распоредом чине својеврсни епистоларни дневник аутора, а за последње године живота – пошто је већина писама изгубљена – избор је употпуњен фрагментима из писама која су други упућивали њему.

Већи део ове свеске чине преводи неких најзначајнијих књижевно-историјских интерпретативних радова, који се са различитих аспеката баве анализом Шулцовог књижевног и ликовног дела. Огроман корпус тих текстова, који се непрестано увећава, сведен је на неколико данас најзначајних имена у шулцологији: Фицовски, Јажембски, Панас, Болецки.

Под насловом Успомене, фикције окупила сам различите сведоке, сећања његових пријатеља, сарадника и ученика гимназије у којој је Шулц радио. Међусобно понекад контрадикторни, ти записи представљају ипак аутентично сведочанство о пријатељству, љубави и смрти, о људима који су живели у том истом несретном времену и простору. Насловом сам покушала да сугеришем да им се ипак не може до краја веровати, јер су они током година почели да залазе у простор фикције која им је попуњавала празнине сећања, а сопствена улога у нечијем животу суптилно се преобразила у представу о ономе што су пропустили да одживе. То се приближава тзв. шулцоидима, уметницима који својим делом дају коментар на Шулцов живот и причају о себи преко легенде о њему, о његовом скромном животу провинцијског наставника цртања и о последњим данима у јеврејском гету. Та је легенда одавно формирана, али још увек фасцинира уметнике из целог света. Чињеница да се и код нас појавило неколико занимљивих књижевних дела посебно је изненадила пољске шулцологе.

Посебна драгоценост су: малобројне сачуване фотографије самог аутора и његових пријатеља, разгледнице Дрохобича из времена кад је у овом данас украјинском градићу Бруно Шулц живео и стварао, а његов велики ликовни таленат представљен је репродукцијама графика и цртежа – почев од раних гротескних визија, преко аутопортрета и портрета, па све до илустрација за сопствена књижевна дела.

 

 

Бранислава Стојановић

 

 

Уз број о Бруну Шулцу / Бранислава Стојановић. - Градац (Чачак), год. 29, бр. 148-149, 2003, стр. 5. <www.brunoschulz.prv.pl>